Пише: Небојша Човић
За спортску нацију, а ми то свакако јесмо, оснивање, постојање и дуговечност Спортског журнала је логична последица.
Трајање од три деценије - још више.
Имали смо увек врсне спортске новинаре у тим временима, новине као свакодневни реквизит за почетак сваког радног дана, али нисмо имали спортске дневнике, који би детаљно, на мало другачији начин љубитељима спорта доносио вести и информације из њихових омиљених клубова и спортова и то на дневном нивоу.
Још у време старе Југославије важила је и она стара изрека да је један од стубова српства био и дневни лист „Политика“. Управо под окриљем те медијске куће 17. маја 1990. године основан је Спортски журнал - лист који је, добро се сећам, у то време био права авангарда: са новим концептом, изванредним новинарима, једним делом у колору, на чак 28 или 32 стране и доносио је увек најновије информације из наших највећих фудбалских и кошаркашких клубова, националних тимова, али и осталих спортова до оних „малих“ који нису носили префикс популарног…
Сви су добили свој простор, а ми коначно и „вечити дерби“ као читаоци између два спортска дневника: Спортског журнала и Спорта.
Ни данас не смемо да заборавимо Зорана Поповића, човека који је као главни уредник имао тежак посао: да покрене Спортски журнал у неизвесним политичким временима када се полако назирао крај Југославије, али и када смо очекивали почетак Светског првенства у фудбалу у Италији, Светског првенства у кошарци у Аргентини, а нешто касније и били сведоци историјског успеха ФК Црвена звезда у Барију.
Као човек који је практично пола века свог живота провео на разне начине у спорту, у овом својеврсном свечарском ауторском тексту, са поносом могу да истакнем да ми је изузетно драго и велика част што сам на више начина учествовао и био присутан у досадашњем животу и раду Спортског журнала.
Посебно у временима када сам био градоначелник Београда , председник Кошаркашког Савеза Југославије, периоду када је Журнал растао, а уредничку штафету од Зорана Поповића преузео мој велики пријатељ и још један новинарски доајен Александар Тијанић.
Колико је само и поред тешких времена и санкција у том периоду било успеха српског спорта, наших разних „довијања“ попут уласка кошаркашке репрезентације Југославије на квалификациони турнир у Бугарској 1995. године за Европско првенство у Грчкој.
Не бих ни данас да износим све детаље и правне „акробације“ које смо тада учинили Бора Станковић, Раша Шапер и моја маленкост као градоначелник Београда (града који је у то време свим снагама и средствима стао иза наше југословенске и српске кошарке) како би „убацили“ наш тим на мала врата на тај турнир.
Све остало је постало историја, укључујући и традицију прослава трофеја на балкону градске Скупштине.
Тај занос нам је накратко био угашен а прославе прекинуте након Олимпијских игара у Сиднеју 2000. године, али смо се на моје велико задовољство на тај балкон вратили са златним медаљама 2001. и 2002. године након Европског првенства у Турској и Светског првенства у Индијанаполису.
Тренер је био Светислав Кари Пешић, иначе мој велики пријатељ и велики тренер. Мени на понос остаје сећање да сам као потпредседник Владе Републике Србије тада крајем 2000. године могао да помогнем да се Кари одлучи да седне на клупу националног тима наше земље. Остало верујем да сви који волимо кошарку добро памтимо и данас.
Утакмице у Турској 2001. године, касније и легендарно четвртфинале са Американцима и финале са Аргентинцима у Индијанаполису.
Мало људи зна да је човек који је заслужан за ту идеју прославе трофеја на балкону која је постала традиција не само за кошаркаше у наредним годинама и деценијама био тадашњи потпредседник Извршног одбора Скупштине града за културу Миленко Кашанин.
Ето, да Ваши читаоци Журнала коначно после 25 година симболично сазнају и тај податак јер смо навикли кроз све претходне године да је Спортски журнал некако увек био синоним за проверену и правовремену информацију и увек на лицу места – када се славило на Балкону 1995. године, али и годину дана касније на по мом мишљењу најбољем и највећем дочеку који су неки српски спортисти икада имали – по повратку са Олимпијских игара из Атланте 1996. године на којој су кошаркаши освојили сребрну медаљу у оном историјском дуелу са Американцима.
Радо се сећам свих детаља везаних за то такмичење, али и једне ноћи која је претходила Олимпијским играма која је донела много успеха нашој кошарци и у годинама које су следиле.
Један храбар и одличан предлог мојих пријатеља Дуде Ивковића и Драгана Кићановића који сам као тадашњи председник савеза свесрдно подржао – промовисала је Жељка Обрадовића у тренера националног тима, а Дуду у селектора наше репрезентације.
Таква енергија, те утакмице и такав дочек… Мислим да се то никада више неће поновити! Као ни дани и понос којима је сведочио и Ваш спортски дневник и сликама и извештајима када смо отварали “Кућу кошарке” у Сазоновој у Београду, здање које и данас када га видите изазива понос.
А мало људи зна да сам као председник Савеза у тим временима “наследио” просторије које су се буквално налазиле у голубарнику у Нушићевој улици у Београду и огромне дугове на рачуну.
Моја сарадња са Спортским журналом је увек била на високом нивоу. Као човек који воли спорт, био сам у „прилици“ да ми се путеви често укрштају са Спортским журналом.
У КК ФМП, када смо од једног малог клуба али са јасним системом који је постављен уз огромну помоћ Раше Радовановића и Жарка Варајића, а све по стратегији и концепту једног од очева југословенске и српске кошарке професора Александра Николића (верујем да многи такође нису знали за тај детаљ до данас, да је професор активно учествовао у раду КК ФМП пуне четири године) почели да правимо велике кошаркаше и резултате, па преко Кошаркашког Савеза Југославије медаља у Атини, Атланти, Барселони и промоције „Куће кошарке“ на шта сам посебно поносан, враћања КК Црвена звезда на место које јој припада.
Поносан сам и на време и учињено у ФК Црвена звезда у коју сам позван 2012. године као човек кошарке да помогнем. И наравно ту је и данас СД Црвена звезда...
У свим тим изазовима и пословима у људима из Спортског журнала сам имао поуздане сараднике који су на првом месту били објективни, што је у новинарству најважније, али су и разумели у тим временима шта сам желео да постигнем и шта је био циљ.
Осим по природи посла који сам обављао, моја сарадња са Спортским журналом имала је и доста тога што је своди на оно најважније – лични однос са људима. Зоран Поповић, Александар Тијанић, Данило Шотра, Миодраг Симеуновић, Зоран Стојадиновић, Александар Тодоровић, Милан Рашић... то су људи који су направили од овог спортског дневника оно што је данас – мера за одмереност, правовремену и на првом месту поуздану информацију.
Успех Журнала је још већи у све суровијем медијском свету у коме се данас ексклузива сели на интернет портале, где се мера успеха одређује бројем „кликова“ и где је оно што се догодило јутрос већ у подне постало далека прошлост, а (што са жаљењем морам да констатујем) не ретко дезинформација постала „проверена вест“.
У тој брзини и новонасталим околностима које је створио живот у 21. веку са мобилним телефонима, таблетима и на десетинама портала, дочекати 30. рођендан и одржати ниво и основне постулате који су постављени још 17. маја 1990. године је заиста огроман успех.
Журнал је успео много тога, да се прилагођава новонасталим околностима, опстао је у и у време санкција, Нато агресије, није никада зависио од политичких система – већ од тачне и правовремене информације.
Без обзира што сам на првом месту човек кошарке Журнал посебно ценим јер је својом појавом дао простора и пратио и најмање спортове, клубове и лиге у којима су се многи нашли из чисте љубави и ентузијазма.
Зато за крај, Спортском журналу и свим људима у њему од срца честитам велики јубилеј и 30. рођендан, са само једном жељом, да потрају и остану доследни својим основним новинарским циљевима. Онда ни 50. рођендан није далеко!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.