Последњи поздрав пријатељу Србије и Републике Српске: Путуј мирно, добри Арие Ливне

ПИШЕ: Томо Марић

У Јерусалиму је, у 99. години, преминуо Арие Ливне, велики пријатељ Србије и Републике Српске, која се од њега достојанствено опростила.

Јер!

Сваки човек увек зна зашто је и због чега тужан; био он председник државе, научник, славна и чувена личност, или један из бесконачне колоне смртника.

Арие Ливне био је, до судњег дана, заокруживши 99 година, искрени пријатељ Србије и Републике Српске, као Јевреј страдалник у Другом свјетском рату, он и његова породица нагледали су се толико страхота, многи погубљени у Јасеновцу и на другим стратиштима, Арие је остао као сведок да тирани и злотвори, ипак, нису пронашли окове које би оковали људску душу.

Та чиста душа носила га је кроз цели преостали живот!

Посебан однос имао је с политичким лидером Срба у БиХ Милорадом Додиком, очински, братски и пријатељски, што је био и разлог да се Додик писмом-последњим поздравом опрости од свог сарадника којем је безрезервно веровао, а тако се верује само оном који никад није изневерио:

„…Збогом Арие, знам да ме и сада гледаш и читаш ово писмо и сигурно мислиш како претерујем док говорим о теби. Али знам и да знаш да ово нећу задржати за себе, јер желим да цели свет зна без каквог човека је остао...”

Зашто не рећи: Арие Ливне је био и пријатељ куће “Политика”, односно „Спортског журнала”: био је с нама када смо покренули манифестацију  „Дан фудбала Републике Српске” храбрећи нас да ће то једног дана бити фудбалски празник овог дела Европе. Обожавао је фудбал. Ференца Пушкаша, Ђулу Грошича, Алфреда ди Стефана, Рајмонда Копу, Вујадина Бошкова, Рајка Митића, касније Пелеа, Еузебија, Џајића… знао је лично, њихово мајсторство изједначавао је са врхунском уметношћу. Од генерација које су стизале љубимац му је био Илија Петковић. Поверили смо му, пре три године, да смо Петковићу доделили Златну повељу „Миљан Миљанић”, а он готово поскочио, уз речи:

- Нека му награду уручи председник Републике Српске Милорад Додик, он обожава Петковића…

Тако је и било, а Додикова беседа, на тој светковини у бањалучком хотелу „Босна” обишла је цели Балкан, потом Европу и свет, јер ју је објавио и чувени „Њујорк тајмс”.

Арие Ливне добитник је бројних награда и вредних одликовања из Србије и Републике Српске, као антифашиста и борац за правду, човек какви би људи тек требало да буду!

Кад смо се последњи пут срели у Јеврејском културном центру који носи његово име, док сам прилазио његовом столу, високо је подигао насловну страну „Журнала” којом је доминирало: „Звезда гази Европом!” Учинио је то са широким осмехом, као да поручује да све сутрашњице припадају оним људима и целим народима коју очекују заслужену радост.

Колико је хуманог он учинио, знаним и незнаним, сам Бог зна, био је својеврсна мушка изведба „Мајке Терезе”. Баш људина по мери човека! Какво је зло у младости прошао: хапшења, пребијања, заварања, мучења… а тек уништења његова породица у Јасеновцу, у њему није било ни зрно мржње; истина, гласно и озбиљно упозоравао: али не заборављамо!

Праштају јаки и часни, не заборављају храбри и просвећени.

Путуј мирно пријатељу и добри човече Арие Ливне, сви смо ми, на овој немирној и неретко слуђеној планети, заглибљени у житком блату, али неки управо какав си био ти, гледају у небо.