PENZIJA - Milan: Vreme je za nešto drugo...

1

Rekorder Srbije na visokim preponama, olimpijac Milan Ristić, odlučio da okači sprinterice o klin

FOTO: N. Negovanović

Milan Ristić je odlučio da s 29 godina okači sprinterice o klin. Na svom fejsbuk nalogu napisao je: „Atletika – puno lepog i ružnog, hvala ti! Želeo bih da se zahvalim svima, koji su bili uz mene sve ove godine i bili moja bezuslovna podrška u svakom momentu. Najiskrenije hvala!“

Kratko, čak isuviše za atletsko doviđenja višestrukog rekordera Srbije i vladara visokih prepona poslednje decenije?

– Hvala što tako mislite. Ima onih kojima sam se obratio i od kojih sam očekivao sličnu  reakciju vašoj, ali ništa. Lepo i ružno smenjuju se i na samom kraju karijere – komentarisao je popularni Rile iz SAD–a, gde živi.

Setimo se početaka – otkuda u „21. maju“ iz Rakovice?

– Bio sam četvrti razred osnovne škole i hiper-aktivno dete, po ceo dan napolju,  kući sam išao samo na spavanje. U školi sam bio jedan od najbržih klinaca, ako ne i najbrži. Jednoga dana došla je nastavnica i patala mene i još beko-licinu dece da li hoćemo da idemo na opštinsko takmičenje u atletici, da trcimo 80 metara. Zašto da ne!

Gde je takmičenje održano?

– U Košutnjaku, po šljaci. Počne jurnjava, ja pobedim na 80 sa 12,80. Nastavnica Maja iz OŠ „France Prešern” spojila me je sa Branom Radovićem i tako sam se obreo u „21. maju”. Sva deca koja su bila na tom takmičenju iz moje škole isto su htela da treniraju, ali se ta ekipa brzo raspala, ostali smo jedan drugar iz razreda i ja. On je kasnije prestao da trenira iako je imao puno potencijala da baca kuglu. Ja sam istrajao, jer volim taj takmičarski adrenalin - zavisnik valjda.

A početak na preponama?

– Prepone sam prvi put probao da trčim u Zvezdinom tunelu. Došli smo na neko takmičenje kao klub, sećam se da sam došao da trčim 60 metara i da skačem udalj. Došlo vreme za prepone i ja pogledam u tadašnjeg trenera Ivana Miškeljina i pitam ga: „Jel’ mogu da probam?”. On me pogledao:  „Ajde, bićeš super”. Tada nije bila formirana startna lista pa je mogao ko šta hoće da trči. Međutim, niko nije hteo na prepone osim mene, pa sam tu trku istrčao sam, ne baš najbolje, ali principom: leva-desna, leva-desna i…završih nekako. Posle toga sam se malo više posvetio preponama sa ostalim trenerima Draganom i Ivanom. To je možda bilo u petom ili šestom razredu. Nisam se tada opredelio za prepone, jer sam se i dalje takmičio u svemu, šta zna malo dete, sve mi je bilo zanimljivo, nisam hteo samo jednu disciplinu. Mnogo više sam se posvetio preponama kada sam došao u Zvezdu i počeo da radim s LJubišom Stevanovićem.

Zašto ste otišli u SAD? Da li smatrate greškom ili gledate na to kao na pun pogodak?

– Pun pogodak! Pre svega – tu sam upoznao suprugu, završio fakultet i putovao po celoj državi, naučio dosta stvari. Roditelji i porodica su me uvek podržavali tako da je bilo još lakše uz njih da dođem dokle sam došao.

Smatrate li, kao neki, da biste više pružili na sprintu bez prepona?

– Čist sprint je bio nešto posebno za mene, jer sam tako počeo da se bavim atletikom. Problem tu je bio kad god bi bio najspremniji, naišla bi neka povre-da, to me je jako ometalo u treninzima i spremanju za sprint. Prepone su sprinterska disciplina, ali ima dosta varijacija oko treninga - kada nešto ne ide kako treba, tu je druga vežbica, kad se radi sprint, to je brzo, jako, sve puca! Mom telu je to smetalo i zato nisam išao u tom smeru, možda jednom ili dva puta u sezoni kada smo bili sigurni da sam zdrav.

Sa 6,75 postavili ste 13. januara 2017. rekord Srbije na 60 metara u dvorani?

– Nikada mi to nije bilo u planu. Te sezone bilo je Evropsko prvenstvo u dvorani u Beogradu. Plan je bio da se napada što viši plasman. Istog dana istrčao sam i 60 metara preko prepona za 7,75, dakle blizu nacionalnom rekordu, koji sam od 2014. držao sa 7,67. Bio sam srećan. Već sledeće nedelje hteo sam da odradim još jednu trku na preponama pred dolazak u Srbiju i povredio aduktor leve noge. Nije bilo šanse da se to sanira do Evropskog prvenstva. Okrenuo sam se Svetskom prvenstvu u Londonu i trci na 110 metara preko prepona.

Dakle, smatrate da niste pogrešili što ste se opredelili za 110 prepone?

– Svako ima svoje mišljenje. Neka se stave u moje patike pa neka razmisle, kada je čovek dobar u nečemu zašto bi se okretao nečemu drugom? Ako televizor nije pokvaren, ne nosiš ga kod majstora - jednostavno. I ti komentari, da te ja treniram ti bi bio… Pratim rezultate mlađih generacija, ima dosta potencijala, sada mogu da vrebaju tu decu, ali ne - oni hoće nešto što je već naravljeno.

Šta smatrate vrhuncem karijere?

– Definitivno je to učešće na Olimpijskim igrama u Riju i sve što im je predhodilo. Kada sam 14. maja u Klermontu istrčao trku od 13,39, važeći nacionalni rekord, koja me je odvela u Brazil, dva sata kasnije seo sam na zemlju, jer me je sve stiglo… Nisam mogao da verujem. Bio je to neopisiv osećaj, ogromno olakšanje… Već sam za sobom imao Svetsko prvenstvo u Pekingu, znao sam šta da očekujem od najvećeg takmičenja i kako sve funkcioniše, to nije bilo nešto novo za mene. Bio sam spreman!

Kakvi su vam planovi za dalje u životu?

– Pre nekoliko godina počeo sam trenersku karijeru ovde u SAD i iskreno uživam u tome. Mislim ipak da mi treba pauza od atletike, da se posvetim nekim drugim stvarima i porodici. Uzeću pauzu, a vraćam se našem sportu kada osetim potrebu. Sada mi je potrebno nešto drugo… Samo bih želeo da dodam – hvala svima koji su do sada bili uz mene i pomogli mi da budem ovde gde sam danas. Da ne pričam puno: hvala mojoj porodici, prijateljima, trenerima i mom timu, AK Crvenoj Zvezdi, savezu, i mnogim drugim ljudima. Hvala i vidimo se na tribinama…

TRI SUPER BOUL PRSTENA I TOČKOVI

Ne krije Milan ni šta je to novo što namerava da radi u životu:

– Menjam gume na NASKAR trkama. Dobio sam ponudu za posao u kompaniji koja se zove Džo Gibs rejsing. Bio je trener Vašington red skinsa, osvojio je tri Super boul prstena. Sada ima svoju kompaniju i pet najboljih vozača u NASKAR-u. radiću kao pitkru čovek, pa ću fizicki ostati aktivan. Posao je izuzetno zahtevan, svaki delić sekunde je bitan, tako da potpuno razumem kako to funkcionise i nije nešto novo za mene. Posvetiću se tome, veoma mi se sviđa posao, mislim da ću uživati.

CIRIH (NE)PROPUŠTENA ŠANSA

Da li je Cirih 2014. bila vaša najveća, a propuštena šansa da osvoji-te medalju?

– Cirih je bio jedno lepo iskustvo, ali tu sam imao problem sa zadnjom ložom i nažalost nisam mogao da nastupim punom snagom i srušim lični rekord na pravom mestu u pravo vreme. Došao sam s rezultatom 13,59 što je bilo dovoljno za polufinale, ne znam da li je bilo dovoljno za finale. Ko zna, možda bih istrčao bolje da sam imao šansu. Medalja je osvojena sa 13,30 koliko se sećam. Dobar rezultat i jedan od slabijih što se tiče medalja na evropskim prvenstvima. Meni je uvek veći fokus bio na olimpijskim igrama. Cirih je samo otvorio vrata za me-ne što se tiče karijere posle fakulteta, novi stepenik i realnost kako u stvari atletika funkcioniše na malo višem i profesionalnom nivou.

 

RAZMIŠLJANJA POSLE HEMOTRAPIJE

Kako gledaš na zdravstvene probleme, koji su te zaustavili, a o čemu je Žurnal pisao?

– Zdravstveni problemi su me omeli da se takmičim u Berlinu na Evropskom prvenstvu, gde sam po mom mišljenju mogao do medalje. Te godine počeo sam sezonu rezultatom 13,52 u Grenadi - sredinom aprila, što znači iz jakog treninga i bez odmora. Bio sam spreman i Nemačka je bila cilj. Nažalost, desilo se da dođu zdravstveni problemi, pa nisam mogao da ga realizujem. Hemoterapija je bila teška. Posle toga se nikad nisam vratio u normalu, da tako kažem. To me je nateralo da razmislim šta u stvari želim u životu, da je život kratak i da nešto tako mo-že svakom da se desi. Nikada nisam imao problema sa zdravljem, bukvalno nikad nisam bio prehlađen i eto… desi se. Čovek treba da uživa u onome što radi i da živi punim plućima. Eto, ja sada više ne uživam u tome što sam radio i vreme je da se krene nekim novim putem, da probam nesto novo, jer ako nešto ne ide, ne treba siliti.

 

IMAMO PRVENSTVO SVETA, A JOŠ NEMAMO STADION

Ukazuje Milan Ristić na bitan momenat:

– Da podsetim, ja sam u SAD došao 2010, evo sad je 2020, a Beograd još uvek nema niti jedan atletski stadion?! Uslovi ovde su drugačiji, svaki fakultet ima svoje sportove i svaki sport ima svoje objekte - što se tiče uslova, nema problema. Dok sam boravio u Srbiji tokom leta, svaki dan sam lupao glavu gde da idem da radim trening. Nadam se da će se ta situacija rešiti veoma brzo. Beograd je imao Evropsko prvenstvo u dvorani, sada će imati i svetsko, a nema stadion na otvorenom, to nema nigde.

Komentari (1)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Kapa dole momce

Bravo decko, sta je radni mentalitet kad se skolujes u razvijenim drzavama. Zavrsis sportsku karijeru i kreces na nesto drugo. A ne kao gomila sportista ovde, penzionisu se sa 30 ili u 30im i teraj nacionalnu penziju (koju ni daleko bogatije drzave ne daju, ali dobro).

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru