ПЕНЗИЈА - Милан: Време је за нешто друго...

1

Рекордер Србије на високим препонама, олимпијац Милан Ристић, одлучио да окачи спринтерице о клин

ФОТО: Н. Неговановић

Милан Ристић је одлучио да с 29 година окачи спринтерице о клин. На свом фејсбук налогу написао је: „Атлетика – пуно лепог и ружног, хвала ти! Желео бих да се захвалим свима, који су били уз мене све ове године и били моја безусловна подршка у сваком моменту. Најискреније хвала!“

Кратко, чак исувише за атлетско довиђења вишеструког рекордера Србије и владара високих препона последње деценије?

– Хвала што тако мислите. Има оних којима сам се обратио и од којих сам очекивао сличну  реакцију вашој, али ништа. Лепо и ружно смењују се и на самом крају каријере – коментарисао је популарни Риле из САД–а, где живи.

Сетимо се почетака – откуда у „21. мају“ из Раковице?

– Био сам четврти разред основне школе и хипер-активно дете, по цео дан напољу,  кући сам ишао само на спавање. У школи сам био један од најбржих клинаца, ако не и најбржи. Једнога дана дошла је наставница и патала мене и још беко-лицину деце да ли хоћемо да идемо на општинско такмичење у атлетици, да трцимо 80 метара. Зашто да не!

Где је такмичење одржано?

– У Кошутњаку, по шљаци. Почне јурњава, ја победим на 80 са 12,80. Наставница Маја из ОШ „Франце Прешерн” спојила ме је са Браном Радовићем и тако сам се обрео у „21. мају”. Сва деца која су била на том такмичењу из моје школе исто су хтела да тренирају, али се та екипа брзо распала, остали смо један другар из разреда и ја. Он је касније престао да тренира иако је имао пуно потенцијала да баца куглу. Ја сам истрајао, јер волим тај такмичарски адреналин - зависник ваљда.

А почетак на препонама?

– Препоне сам први пут пробао да трчим у Звездином тунелу. Дошли смо на неко такмичење као клуб, сећам се да сам дошао да трчим 60 метара и да скачем удаљ. Дошло време за препоне и ја погледам у тадашњег тренера Ивана Мишкељина и питам га: „Јел’ могу да пробам?”. Он ме погледао:  „Ајде, бићеш супер”. Тада није била формирана стартна листа па је могао ко шта хоће да трчи. Међутим, нико није хтео на препоне осим мене, па сам ту трку истрчао сам, не баш најбоље, али принципом: лева-десна, лева-десна и…заврших некако. После тога сам се мало више посветио препонама са осталим тренерима Драганом и Иваном. То је можда било у петом или шестом разреду. Нисам се тада определио за препоне, јер сам се и даље такмичио у свему, шта зна мало дете, све ми је било занимљиво, нисам хтео само једну дисциплину. Много више сам се посветио препонама када сам дошао у Звезду и почео да радим с Љубишом Стевановићем.

Зашто сте отишли у САД? Да ли сматрате грешком или гледате на то као на пун погодак?

– Пун погодак! Пре свега – ту сам упознао супругу, завршио факултет и путовао по целој држави, научио доста ствари. Родитељи и породица су ме увек подржавали тако да је било још лакше уз њих да дођем докле сам дошао.

Сматрате ли, као неки, да бисте више пружили на спринту без препона?

– Чист спринт је био нешто посебно за мене, јер сам тако почео да се бавим атлетиком. Проблем ту је био кад год би био најспремнији, наишла би нека повре-да, то ме је јако ометало у тренинзима и спремању за спринт. Препоне су спринтерска дисциплина, али има доста варијација око тренинга - када нешто не иде како треба, ту је друга вежбица, кад се ради спринт, то је брзо, јако, све пуца! Мом телу је то сметало и зато нисам ишао у том смеру, можда једном или два пута у сезони када смо били сигурни да сам здрав.

Са 6,75 поставили сте 13. јануара 2017. рекорд Србије на 60 метара у дворани?

– Никада ми то није било у плану. Те сезоне било је Европско првенство у дворани у Београду. План је био да се напада што виши пласман. Истог дана истрчао сам и 60 метара преко препона за 7,75, дакле близу националном рекорду, који сам од 2014. држао са 7,67. Био сам срећан. Већ следеће недеље хтео сам да одрадим још једну трку на препонама пред долазак у Србију и повредио адуктор леве ноге. Није било шансе да се то санира до Европског првенства. Окренуо сам се Светском првенству у Лондону и трци на 110 метара преко препона.

Дакле, сматрате да нисте погрешили што сте се определили за 110 препоне?

– Свако има своје мишљење. Нека се ставе у моје патике па нека размисле, када је човек добар у нечему зашто би се окретао нечему другом? Ако телевизор није покварен, не носиш га код мајстора - једноставно. И ти коментари, да те ја тренирам ти би био… Пратим резултате млађих генерација, има доста потенцијала, сада могу да вребају ту децу, али не - они хоће нешто што је већ нарављено.

Шта сматрате врхунцем каријере?

– Дефинитивно је то учешће на Олимпијским играма у Рију и све што им је предходило. Када сам 14. маја у Клермонту истрчао трку од 13,39, важећи национални рекорд, која ме је одвела у Бразил, два сата касније сео сам на земљу, јер ме је све стигло… Нисам могао да верујем. Био је то неописив осећај, огромно олакшање… Већ сам за собом имао Светско првенство у Пекингу, знао сам шта да очекујем од највећег такмичења и како све функционише, то није било нешто ново за мене. Био сам спреман!

Какви су вам планови за даље у животу?

– Пре неколико година почео сам тренерску каријеру овде у САД и искрено уживам у томе. Мислим ипак да ми треба пауза од атлетике, да се посветим неким другим стварима и породици. Узећу паузу, а враћам се нашем спорту када осетим потребу. Сада ми је потребно нешто друго… Само бих желео да додам – хвала свима који су до сада били уз мене и помогли ми да будем овде где сам данас. Да не причам пуно: хвала мојој породици, пријатељима, тренерима и мом тиму, АК Црвеној Звезди, савезу, и многим другим људима. Хвала и видимо се на трибинама…

ТРИ СУПЕР БОУЛ ПРСТЕНА И ТОЧКОВИ

Не крије Милан ни шта је то ново што намерава да ради у животу:

– Мењам гуме на НАСКАР тркама. Добио сам понуду за посао у компанији која се зове Џо Гибс рејсинг. Био је тренер Вашингтон ред скинса, освојио је три Супер боул прстена. Сада има своју компанију и пет најбољих возача у НАСКАР-у. радићу као питкру човек, па ћу физицки остати активан. Посао је изузетно захтеван, сваки делић секунде је битан, тако да потпуно разумем како то функционисе и није нешто ново за мене. Посветићу се томе, веома ми се свиђа посао, мислим да ћу уживати.

ЦИРИХ (НЕ)ПРОПУШТЕНА ШАНСА

Да ли је Цирих 2014. била ваша највећа, а пропуштена шанса да освоји-те медаљу?

– Цирих је био једно лепо искуство, али ту сам имао проблем са задњом ложом и нажалост нисам могао да наступим пуном снагом и срушим лични рекорд на правом месту у право време. Дошао сам с резултатом 13,59 што је било довољно за полуфинале, не знам да ли је било довољно за финале. Ко зна, можда бих истрчао боље да сам имао шансу. Медаља је освојена са 13,30 колико се сећам. Добар резултат и један од слабијих што се тиче медаља на европским првенствима. Мени је увек већи фокус био на олимпијским играма. Цирих је само отворио врата за ме-не што се тиче каријере после факултета, нови степеник и реалност како у ствари атлетика функционише на мало вишем и професионалном нивоу.

 

РАЗМИШЉАЊА ПОСЛЕ ХЕМОТРАПИЈЕ

Како гледаш на здравствене проблеме, који су те зауставили, а о чему је Журнал писао?

– Здравствени проблеми су ме омели да се такмичим у Берлину на Европском првенству, где сам по мом мишљењу могао до медаље. Те године почео сам сезону резултатом 13,52 у Гренади - средином априла, што значи из јаког тренинга и без одмора. Био сам спреман и Немачка је била циљ. Нажалост, десило се да дођу здравствени проблеми, па нисам могао да га реализујем. Хемотерапија је била тешка. После тога се никад нисам вратио у нормалу, да тако кажем. То ме је натерало да размислим шта у ствари желим у животу, да је живот кратак и да нешто тако мо-же сваком да се деси. Никада нисам имао проблема са здрављем, буквално никад нисам био прехлађен и ето… деси се. Човек треба да ужива у ономе што ради и да живи пуним плућима. Ето, ја сада више не уживам у томе што сам радио и време је да се крене неким новим путем, да пробам несто ново, јер ако нешто не иде, не треба силити.

 

ИМАМО ПРВЕНСТВО СВЕТА, А ЈОШ НЕМАМО СТАДИОН

Указује Милан Ристић на битан моменат:

– Да подсетим, ја сам у САД дошао 2010, ево сад је 2020, а Београд још увек нема нити један атлетски стадион?! Услови овде су другачији, сваки факултет има своје спортове и сваки спорт има своје објекте - што се тиче услова, нема проблема. Док сам боравио у Србији током лета, сваки дан сам лупао главу где да идем да радим тренинг. Надам се да ће се та ситуација решити веома брзо. Београд је имао Европско првенство у дворани, сада ће имати и светско, а нема стадион на отвореном, то нема нигде.

Повезане Bести

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Kapa dole momce

Bravo decko, sta je radni mentalitet kad se skolujes u razvijenim drzavama. Zavrsis sportsku karijeru i kreces na nesto drugo. A ne kao gomila sportista ovde, penzionisu se sa 30 ili u 30im i teraj nacionalnu penziju (koju ni daleko bogatije drzave ne daju, ali dobro).

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру