ИВАНА ШПАНОВИЋ – Зелени појас у каратеу и како је мачак Марко лечио мигрену

ПРВИ СПОРТ

– Карате. Тренирала сам са старијим братом једну, или две године и стигла сам до зеленог појаса. Брат се онда определио за фудбал, а ја за атлетику пошто се моја мајка бавила тим спортом. Карате је био забаван и занимљив. Да ли је био од помоћи када сам прешла на атлетику? Па...знам како да се борим.

ПРВО ТАКМИЧЕЊЕ

– Школска спринт трка, у којој сам победила. Тадашњи тренер ме је питао да ли бих желела да трчим 600 метара и да пробам скок увис, троскок, бацање кугле и скок удаљ – и пробала сам све и победила у свакој дисциплини. То ми је тада све било веома интересантно, такмичила сам се против старијих девојчица и побеђивала сам их. У школи сам често трчала трке на 600 метара, или километар. Понекад су ме стављали да се такмичим против дечака и сећам се да сам их једном приликом и победила.

ПРВО ТАКМИЧЕЊЕ ВАН СРБИЈЕ

– Када сам имала 11 година ишла сам на Првенство Балкана у Грчку. Била је то велика ствар за мене и имам лепе успомене. Нисам победила, али је то било добро искуство.

ПРВИ ТРЕНЕР

– Име мог првог тренера је Јани Хајду и радили смо заједно 13 година. Он је, такође, тренирао и моју мајку, која је била скакачица удаљ и спринтерка. Дан данас је као део породице. Чујемо се телефоном и увек је велика подршка. Било је одлично сарађивати са њим и имао је огроман утицај на моју каријеру.

ПРВА МЕДАЉА НА МЕЂУНАРОДНОМ ТАКМИЧЕЊУ

– На светском првенству за млађе јуниоре у Острави 2007. године освојила сам сребро. Била сам веома љута јер сам била прва до шесте серије када је Дарија Клишина скочила шест центиметара даље од мене. Нисам тада имала толико искуства и имала сам проблема да одговорим на њен скок. Било ми је тешко што сам изгубила златну медаљу, али сада знам како да будем стрпљива и фокусирана.

ПРВИ ИНТЕРВЈУ

– Због успеха у атлетици први интервју сам имала са осам, или девет година. Сећам се да сам била стидљива и да сам се мучила са одговорима и тиме како да формулишем оно шта сам желела да кажем. Била сам збуњена. Данас знам да је део мог посла да будем у контакту са медијима и трудим се да будем боља. Чак ни сада, међутим, не могу да слушам свој глас и увек утишам звук и само гледам снимак.

ПРВА КАТАСТРОФАЛНА ФРИЗУРА

– Када сам била млађа, редовно сам експериментисала са фризурама. Негде око 14. године обријала сам једну страну главе, сећам се да је било катастрофално. Волела сам да експериментишем са дужином и бојом косе и радила сам неке глупе ствари до 18. године.

ПРВО ЈЕЛО КОЈЕ СИ НАУЧИЛА ДА СКУВАШ

– Мој брат је кувар и ради у ресторану у оквиру фитнес центра за жене који мој вереник и ја водимо у Новом Саду. Научила сам много од њега и увек сам срећна када он буде задовољан неким јелом које ја припремим. Мислим да је прво јело које сам научила да спремим била паста.

ПРВИ ЉУБИМАЦ

– Персијска мачка Марко. Имали смо га скоро 13 година. Сећам се да смо му мама и ја када имамо мигрене дозвољавале да нам спава на глави. Лудо звучи када помислимо да смо понекад док смо спавале имале мачку на глави.

ПРВИ АУТОМОБИЛ

– Добила сам први аутомобил од Атлетског савеза Србије после освојене јуниорске светске титуле 2008. године. Био је то Цитроен 1, мали ауто, али сасвим одговарајућ, с обзиром на то да сам тада тек почела да возим.

ПРВИ ЦЕ–ДЕ

– Било је то давно, али мислим да је била Аврил Лавин, диск који ми је пријатељ купио. Тада је био добар албум, али не нешто што бих данас слушала.