Српска рекордерка у 24. години решила да је крај

Сара Саватовић, рекордерка Србије у бацању кладива (66,41 м), одлучила је да у 24. години престане да тренира?! Из САД, где ће дипломирати на Универзитету Канзас до краја године, објаснила је поруком одакле таква одлука:

– Предходне недеље састала сам се с лекарима због проблема с леђима, који није у потпуности престао. Иако више немам дискус хернију, рендген је показао да је мој дискус скоро потпуно истрошен и зато ми задаје велике болове. Дуго сам размишљала о томе, али нисам могла да се изборим са свакодневним боловима. Одлучила сам зато да је ово најбоље решење да сачувам здравље.

Каже да је одлука била тешка.

– Овде зими бацамо терет, замену за нашу главну дисциплину. Децембра 2014. осетила сам оштар бол у лумбалном делу леђа. Ходала сам пет дана уз помоћ штапа. Урадила сам магнетну резонанцу и показало се да имам дискух хернију. Кребула сам одмах с терапијама и вежбама. Спела сам да завршим 2015. с националним рекордом који је и данас на снази – сећа се Сара.

Лето је провела у Србији. По одласку у САД, опет је отишла на магнетну резонанцу.

– Показало се да се дискус померио још више и да притиска живац. Знала сам да ћу своју последњу годину такмичења морати да одрадим главом, јер су леђа ослабила, мада сам радила све што је у мојој моћи да их побољшам.

Сваким даном је постајало све горе.

– Нисам се предавала. На последњем такмичењу остварила сам највећи успех свог колеџа и каријере освојивши друго место на НКАА 2016. године.

После лета проведеног у Србији вратила се у Америку и опет одрадила магнетну резонанцу.

– Снимак је показао мало лепше вести, дискус се апсорбовао, практично нисам имала више дискус хернију. Почела сам да се надам да је коначно крај 20–месечној агонији

Међутим, и даље је осећала болове због истрошености дискуса.

– Целе 2016. године имала сам болове и полако сам почињала да схватам да се крај моје каријере приближава. Морала сам брзо да се адаптирам и нађем нову љубав, хвала Богу нашла сам је – смеје се Сара.

А све је почело 2002. у родном месту Црвенки када је напунила девет година.

– Кренула сам као сви с трчањима и скоковима. Уочи Школске олимпијаде 2004. прешла сам на бацање кугле и копља. Кладиво сам ухватила у руке први пут у Сенети када сам у ААК Нови Сад почела сарадњу с тренером Недељком Зељковићем.

Преселила се у Српску Атину где је кренула у средњу школу и наставила да тренира. После две године (2010) преселила се у Сремску Митровицу где јој је тренер постао Драгиша Ђорђић.

– Тада сам почела да обарам националне рекорде и то безмало на сваком такмичењу. Са 55 метара померила сам га до 2012. на 63,51.

Американци добро уочавају таленте с наших простора и одмах шаљу понуде.

– Отишла сам чисто из знатижеље. У бројним могућностима одлучила сам да верујам инстинкту и одем на Државни универзитет Канзас. Тренера сам им упознала на на Светском првенству за јуниоре. Такмичила сам се на скоро свим највећим универзитетима и могу да кажем да сам направила најбољи одабир. Имала сам услове о којима нисам ни сањала, квалитетно школовање, туторе и саветнике за све што ми је било потребно.

Тренутно је почела пету годину школовања.

– Студирам односе с јавношћу уз подсмер за шпански језик.

Остајете ли у спорту?

– Иако пи-ар професија има велики избор могућности, волела бих да се фокусирам на спорт. Већ прошле године, како бих стекла професионално, или пословно искуство, почела сам да пишем на блогу текстове о атлетичарима на мом факултету.

У јуну је добила прилику да обави одговарајућу праксу на свом колеџу.

– Радила сам на спортским дешавањима, чак и бејзбол и амерички фудбал. Радим од медијских послова у канцеларији, прес конференцијама, интервјуима, али и на статистици утакмица.

Дипломираће у децембру. Одлучила је да аплицира да буде асистент професорима.

– Тако бих осигурала плаћени мастерс. Ако не будем добила позицију, кренућу у потрагу за послом у различитим америчким компанијама.