Ивана Шпановић: Атлетика ме није променила ни у једном погледу, осим што се осећам добро

Током концентрације зрачи самопоуздањем. Сваки њен корак на залетишту војнички је чврст и сигуран.

Одраз вас врати у детињство и слике првог упознавања са чувеним Кејп Кенедијем, подсети на глас Миливоја Југина који вам је разоткривао тајне свемира у које се спејс шатл Колумбија запутио. А након њега следи грациозан лет, попут фигура Маје Плисецкаје или Катарине Вит.

Кад доскочи на 7,08 као на Олимпијским играма у Рију очарани сте и усхићени, а са 7,24, осим вас довела је у стање колективног транса 12.000 гледалаца у Београдској Арени.

А кад јој се као летос у Лондону откачи број због зихернадле, бесни сте на све атлетске богове који су се заверили и огрешили о краљицу српске краљице спортова.

А кад вам звезде подесе да будете привилеговани и да се са Иваном нађете у друштву Горана Обрадовића и Драгослава Вишњића, људи у чијем друштву се осећа безбрижно и опуштено, слика ратнице коју сте стекли у трену нестане.

Пред собом одједном имате девојку, која „разоружава” потпуно другачије него на терену. Нежношћу, шармом, васпитањем, дамским манирима... И природношћу, одликом остварених личности.

И тада више немате исконски новинарски порив за класичним интервјуом, већ вам се јави жеља да њене речи једноставно пренесете на папир, јер све друго не би веродостојно одсликало Ивану – сасвим (не)обичну девојку.

Живот спортисте сви замишљају бајковито, заборављајући на сате тренинга и одрицања. Колико уз обавезе какве намеће ваш позив имате времена да будете, као што једна од реклама у којој сте, сасвим обична девојка?

– Трудила сам се да то како ме људи доживљавају уско повежем само са оним што виде на телевизији и да по томе стварају слику о мени. Атлетика ме није променила ни у једном погледу, осим што се осећам добро. Научила ме је много, првенствено да радим на себи и улажем у себе. Одлучила сам да атлетика буде мој позив, а њоме могу да се бавим сада и не могу да направим паузу, па да се после тридесете кад се зажелим поново вратим и да ми буде посао. Прихватила сам добре и лоше стране, трудим се да искористим потенцијал у пуној мери и будем најбоља што могу. У слободно време сам најнормалнија девојка која поштује своје време, време пријатеља и породице. Баш због недостатка времена сам се организовала да тренутке предаха проводим само са онима који ми пријају, које волим и са којима квалитетно могу да проведем време. А све остало могу у ходу – почиње Ивана разговор у башти ресторана на Петроварадинској тврђави, једног од „пролећних” децембарских дана.

У свакој другој ситуацији питањем „колико јој олакшава, а колико отежава чињеница да је једна од најлепших спортискиња света” бисмо Ивану „закопчали до гуше”. Недопустиви грех је опроштен само због присуства већ поменутих Челета и Вишње.

– То сте ви рекли… – гласила је Обрадовићево пријатељско упозорење.

– Чим се покрене та тема мени се коса на глави подигне. Генерално то је…

Објашњењем да је питање сасвим логично, јер да је Ивана Американка, са таквим резултатима и изгледом била би миљеница Холивуда, да би јој насловнице Вога и Спортс илустрејтида подједнако припадале, наставили смо разговор на тему која јој ствара нелагоду.

– Себе стварно тако не доживљавам и чим ми неко постави питање као ви сад, не знам шта да кажем. Јер како могу да будем објективна кад сам ја у питању. Нешто што је мени лепо, вама није... Једноставно не знам шта бих рекла, осим да то што сам лепа и атрактивна нема никаквог значаја у мом послу, нити ми доноси бенефите у резултатском смислу. Самим тим што није утицајан фактор за резултат који ми је најбитнији, није нешто о чему размишљам. Ајде да кажемо да лепота или специфичност довела до тога да будем један од модела у Најковој глобалној кампањи, што ми је био сан као девојчици.

И то јој је сасвим довољно. Понуде за модне едиторијале и филмске улоге нису јој занимљиве. Не само због тога што не иду „руку под руку” са тренинзима и такмичењем.

– Било је пуно понуда за филмове, серије, спотове и разне едиторијале, али једноставно не мислим да за тим има потребе. Исто је и са интервјуима и појављивањем на телевизији. Сматрам да ако се појавим, то да треба буде онда кад имам нешто да кажем или најавим. И тога се држим. Мислим да је то идеална мера.

Женске часописе ретко чита. Не сећа се кад је последњи пут купила неки.

– Пратим моду у одређеној мери. Знам шта волим, свесна сам шта може да ми стоји, а шта не. Имам и пријатељице које се баве тим послом, па се у ходу договарам шта бих где могла да обучем. Сасвим ми је довољно да не морам да размишљам шта ћу да обучем, јер оне знају боље од мене, а опет се добро осећам у томе.

Парфимерије су јој слаба тачка. Омиљене су оне у аеродромским фри-шоповима које уједно и прекраћују време чекања између летова.

– По питању парфема и шминке као и свака девојка мало претерујем, али то волим... Претерујем, јер тај шопинг обављам на аеродрому и кад сам у иностранству, кад имам времена, а и због тога што је понуда разноврснија него код нас. Што се парфема тиче одувек користим мушке, док за негу лица само што ми дерматолог код ког идем више од десет година препише, за свакодневну негу можда највише Ланком и Кларенс...

Штикле не избегава, али патике више воли.

– Сутрадан ме Ахилова толико боли... Ако могу да бирам увек ћу обути патике. Поготово што је данас дошла таква мода да уместо ципеле са штиклом можеш било шта да комбинујеш са патиком.

За разлику од неких колегиница пред такмичење не размишља о изгледу.

– Девојка сам ко и свака друга, не мислим да претерујем... А фризуру намештам зато што не желим да ме ико прозива да ми коса оставља траг у песку.

За шопинг због ког „обични смртници” одлазе у Новенто ди Пјаве, Пандорфу, Космосу или Палманови нема времена.

– Једина два периода кад могу да одем су – пар дана пред Нову годину кад добијем паузу или по завршетку сезоне. А чим се заврши сезона одмах одлазимо на одмор или сам код куће са пријатељима. Тако да такву врсту шопинга углавном обавимо пред Нову годину. И сваки пут кажемо да због гужви нећемо више, али ипак одемо. Волим шопинг, али сам засићена гужве и онда више ми прија да останем код куће.

СВИ ЛАУРЕАТИ

1998. Оливера Јевтић

1999. Оливера Јевтић

2000. Оливера Јевтић

2001. Драган Перић

2002. Оливера Јевтић

2003. Оливера Јевтић

2004. Оливера Јевтић

2005. Драгана Томашевић

2006. Оливера Јевтић

2007. Лука Рујевић

2008. Ивана Шпановић

2009. Биљана Топић

2010. Драгана Томашевић

2011. Михаил Дудаш

2012. Асмир Колашинац

2013. Ивана Шпановић и Емир Бекрић

2014. Ивана Шпановић

2015. Ивана Шпановић

2016. Ивана Шпановић

2017. Ивана Шпановић

Свесна је колико разумевања имају вереник и породица.

– Нико никад правио проблем. Далеко од тога да не бисмо сви волели да проводимо више времена заједно, али кад виде да сам срећна због тога што радим, да сам на крају успешна и они су са мном срећни. Нема ничег лошег што не проведемо који дан више заједно.А да ли и тога колико Влади завиде други мушкарци…

– Никада Влада није размишљао о томе да ће да се забавља с неким ко се бави јавним послом. Зато он може да бира када ће да се појави у јавности, за разлику од мене, којој је то део посла и обавеза.

Информација да смо у ресторану који може да се похвали најбољим кремпитама, логично је разговор скренула ка кулинарству. На питање да ли кува.

– Да. Како да не. Прво зато што волим да кувам, друго зато што јако лепо кувам. А што може и мој тренер да потврди.

Био је то тренутак који је Горан стрпљиво чекао да се нашали.

– Стварно ниси фер. То што ти имаш осетљив стомак је нешто друго – љутнула се Ивана на најближег сарадника, који је смехом потврђивао да ужива у томе што је пецкање успело.

Наставила је са причом, не дајући простора за даље пецкање.

– Волим да кувам. Брат ми одабрао кулинарство као струку, уз њега и родитеље сам научила да кувам. А некако ми и лежи. „Најтраженије” су ми шпагете болоњезе. А и највише правим пасте, јер их Влада и ја волимо. Волим да у рерни припремам месо са поврћем. Све зависи у ком сам периоду, да ли смем да мало претерујем са храном или не смем.

Врхунски спортиста не може увек да једе све што жели.

– Насупрот мени мој тренер је неко ко не ужива у храни. Далеко од тога да ја уживам у доба кад ме загледа сваки дан и коментарише ми изглед, очекујући да се преко ноћи извајам у пропорције које сматра идеалним за даљашицу. Било је у почетку проблема, прихватила сам да то тако мора.

И таман кад смо помислили да смо са једном од ретких девојака са којом нема повода за причу о дијети и вишку килограма, уследило је: 

– Паа, имаа...

И за тренутак шокирало. Јер нема нормалног мушкарца, богами и девојке, који би рекли да Ивана има грам вишка... Што је морало да се нагласи.

– Само ако причамо о некој нормалној тежини за девојку која се не бави атлетиком, онда у реду. Ако реално причамо вишак килограма би требало да буде последња ствар која сме да ремети у форми.

– Жене много теже подносе такву врсту аскетизма – убацио се на тренутак Гоги, тврдњом на основу дугогодишњег искуства.

– Поготово што су мени од малена уместо добар дан говорили „дебела си, дебела си”. И зато ми не прија чим се дотакнемо исхране и дијета.

За максимално пуњење батерија Ивана не мора да напушта кућу. Логично кад живи тик уз Дунав.

– Живим на Дунаву и онда је мени ту идеално. Кад хоћу да се склоним код куће сам. То ми је идеалан одмор, имам потпуни мир, што је и суштина дома. Викенде углавном проводимо са пријатељима који долазе код нас. Правимо клопу или у „соби за забаву” играмо плејстејшн, гледамо филмове. Неретко, Владимир и ја седимо и читамо књигу...

Раније је знатно више читала спортску психологију, сада белетристику.

– Све зависи од расположења или од тога шта ми неко поклони, па понесем на пут. Али на путовањима је углавном Челе тај који ме забавља...

Обрадовић је потом објаснио и како то чини:

– Бирам филмове које није имала прилике да види, оне до 1990. Предложим „погледај овај...”

Није стигао да заврши реченицу, јер се Ивана надовезала на његову мисао, онако како то чини неко кад се познаје у душу.

– Невероватно, сваки филм који ми предложи и кажем му да нисам гледала, пропрати узвик „Ниси гледала!” и чуђење. При томе филм је из шездесет или седамдесет и неке…

Спортисти због такмичења обиђу планету, али мало ко схвата да се њихова путовања своде на аеродром, хотел и у Иванином случају зависно од годишњег доба стадион или дворану.

– Поготово што смо Горан и ја наместили тако да на сва такмичења одлазимо дан или два раније. Одрадимо такмичење и одмах се враћамо. Млада сам почела да путујем на митинге и видела сам шта ми кад прија. Фокус треба да буде само на такмичењу, а кад си предуго међу осталим такмичењима, неминовно је да се мало изуби фокус и то ми не прија. Добра ствар је то што Горан и ја од почетка имамо лаку комуникацију. Требало је мало времена да се прилагодимо једно другом, али сјајно функционишемо и пре свега смо велики пријатељи.

И онда је испливала емоција...

– Стварно мислим да сам благословена што имам тим који пре свега волим и што се у сваком сегменту међусобно допуњујемо. Права енергија која ми треба кад смо заједно и кад се спремамо за такмичење. То је уствари моја додатна снага кад сам ван Србије и кад нисам са оним људима са којима бих иначе проводила време, било да је реч о Влади, пријатељима, породици... То је моја друга породица.

Кад је зимска обданица учинила да „пролећни дан” уступи место зимском предвечерју, разговор са краљицом српске атлетике смо закључили смо констатацијом да је успешно поставила границу приватности, да су ретки разговори попут нашег у коме питања нису искључиво спортска.

– У некој мери делим то са свима, колико ми прија и докле се осећам добро. Не бих желела да претерујем, то је мој живот који ће се наставити и кад не будем активни спортиста и толико занимљива медијима. Зато покушавам да нађем баланс.