Пише: Оливера Јевтић
Неће ове године бити Олимпијских игара у Токију, али се одржава највећи од свих његових симбола – својеврсни коронавирус маратон.
С обзиром да сам само кроз трке на 42,195 километара обишла нашу прелепу планету Земљу, не могу да не приметим велике сличности између онога што ми је чинило живот до 14. марта и онога што је уследило после тог датума.
Многи ће одмах разумети на шта циљам. Међутим, има сигурно и оних који ће се упитати како сам могла да нађем заједнички именитељ тркама које доносе здравље и пандемији, чије је исходиште нажалост понекад и смрт. Због ових других рећи ћу - захтевају исти однос према њима.
Стари добри спорт научи те да се не бојиш ривала. Зар по легенди није први маратонац, Филипидес, преминуо после напора? Зашто бисмо се бојали трке на 42,194 километара?
Знаш да само упорношћу можеш да победиш.
Обавила сам изванредно успешне припреме у Кенији. Када је требало да стартујем на Првенству Балкана у полумаратону, победим као много пута до сада и обезбедим место на Првенству Европе у Паризу, као и да сакупим бодове на још неком од светских маратона као бих обезбедила место у Токију, све је заустављено.
Била сам 2000. на Играма у Сиднеју финалисткиња на 5.000 и 10.000 метара националним рекордима, који дуго неће бити оборени. Четири године касније у Атини, била сам шеста у маратону.
На овој дистанци 2006. у Гетеборгу вицешампионском титулом на Првенству Европе у маратону дошла сам до прве медаље за самосталну Србију на великим такмичењима. Желела сам да одем на још једне Игре и оне су померене за годину дана.
У првом тренутку било ми је тешко, а онда сам схватила да новом противнику не сем да пружим прилику да ме савлада, већ сам по савету епидемиолога учинила све што му не прија. Склонила сам се у свој простор где не сметам никоме.
Срећом, имам услове да трчим у дворишту у кругу од 600 метара. Лакше ми је него атлетичарима, који су у становима. У близини су празни апартмани у згради, тако да када трчим уз 3.000 степеника не ометам никога. Биће времена за маратоне ове јесени, све ће се надокнадити, ако ову трку паметно истрчим(о).
Мој тренер Славко Кузмановић има више од 65 година, мора да буде код куће са супругом, није уз мене на тренинзима. Одем да им однесем шта им треба. Пре свега то чине њихови ћерка и син, а прискочим и ја. Исто је с мојим родитељима.
Никоме није лако, али колико само искушења има у маратонским тркама. Када ти све иде од руке не смеш да појачаш мимо плана, јер ћеш да потрошиш ресурсе.
При тешкоћама, оштрим узбрдицама и низбрдицама, по јаком пљуску, великој врућини, хладном ветру... нема одустајања, настављаш даље, скратиш корак ако треба, али идеш ка циљу.
Пазиш да на време узимаш окрепљење са столова, као и да се на пример не налијеш нагло водом, да те не пресече. Исто је сада, пажљиво трошиш храну код куће, узимаш редовно витамине у већој количини, или лекове...
Сада смо, како сазнајемо од епидемиолога, близу циља као нација у борби против пошасти. Колико је само асова и других учесника, одустајало у завршним фазама на 42,195 километара...
Не смемо то да дозволимо себи у финишу тако важне борбе за Србију какав је коронавирус маратон. Испоставиће се на крају да ће све трајати таман толико као да нам је сваки дан био симболично један савладани километар.
А тамо, на циљу, што такође није случајно, свакога чека медаља. На маратонима права, а овога пута она још јача, духовна, свест да је опасан противник побеђен.
Филипидес је 490. године пренео такву поруку Хеленима, да је савладан десетоструко бројнији нападач. Ми ћемо се такође веома брзо радовати лепим вестима. Само останимо до краја стрпљиво у трци...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.