Данас је 21 година од погибије од погибије Горана Раичевића: Сећање на шампиона

2

Погинуо је од сјанјперског хица, на Ђурђев дан, у околини Приштине, баш тамо где је, својевремено упознао своју супругу Јелену, такође атлетског репрезентативца

ФОТО: Г. Минић

Букет цвећа, тишина и сећања. На данашњи дан, у 36. години, погинуо је један од најбољих дугопругаша Југославије Горан Раичевић.

На његовом гробу пријатељи се присећају - последњу трку имао је на четвртом Нишком маратону и, по обичају, завршио је победом, ко зна којом по реду. Био је атлетски репрезентативац бивше земље на пет и десет хиљада метара.

Пет пута узастопно, једини до сада, побеђивао је на кросу Политике од 1989 – 1993. па онда Бели крос, крос РТС-а... Небројано много титула на државним и међународним трекама, на Балканском шапионату, шампионату Европе...

Тишину у селу Стројинци (Брус), где је вечно почивалиште Гораново, ремети само ветар. Као да хоће да нам каже: Горан и даље трчи горе негде на Божјем престолу јер шампиони никада не умиру.

Хероји живе вечно, а он је био херој. Када је зликовачка НАТО алијанса почела агресију није се двоумио, иако као врхунски спортиста није имао обавезу, одазвао се позиву отаџбине и отишао у легенду.

Погинуо је од сјанјперског хица, на Ђурђев дан, у околини Приштине, баш тамо где је, својевремено упознао своју супругу Јелену, такође атлетског репрезентативца.

Из њихове атлетске и младалачке љубави свет су угледали близанци Катарина, завршила мастерс из економије у Енглеској и Никола докторант на Машинском факултету у Београду. Обоје су спортисти Катарина одбојкашица, а Никола атлетичар.

Нас неколицина ћутимо. На споменику изнад његовог гроба пи-ше; „Био си шампион великог, искреног и топлог срца. Твоје победе и племенита дела чуваће те од заборава а ми ћемо те носисти у срцу за сва времена“.

И баш тако шамиони не умиру бар не док год неко чува успомену на њих. Успомену на Горана, пре свих,  чувају Јелена, Катарина и Никола.

Чувају и пријатељи који су били са њим и оног дана када је истрчао своју последњу трку у Нишу не слутећи да ће четрдесетак дана касније бити сахрањен у спортској опреми и дресу кога је највише волео и ценио, опреми своје отаџбине.

Није морао али је учинио - спринтерице је заменио војничком чизмом. Још увек ми одзвањају његове речи "Како да не одем, шта ће ми рећи родбина, комшије, пријатељи... И отишао је у легенду, у незаборав".

Kоментари (2)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Ivan FCRS

Slava ti .

Одговори
Rambo

Hvala ti LEGENDO!

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру