Milica srpska carica - Gale je i tad harizmom i energijom privlačio ljude

1

Jedina dvostruka olimpijska šampionka iz naše zemlje stavila tačku na karijeru i novu 2022. čeka spremna za nove životne izazove

FOTO: M. Rašić

Kad stignete do Olimpa, pa ga osvojite i drugi put, sledeći izazov je kako naći ponovo mir i zadovoljstvo „u dolini”. Tok razgovora sa Milicom Mandić, dvostrukom olimpijskom pobednicom, bilo je lako predvideti kad je reč o trofejnoj prošlosti, ali susret je u vazduhu donosio najavu promena i miris sledećeg izazova.

Početak je delovao poznato, dogovor o viđenju je „pao” neposredno po završetku treninga. Termin sastanka diktirao je skori odlazak na skijanje na Kopaonik... Luksuz koji tokom karijere sebi nije mogla da dopusti.

Ovo će biti prva Nova Godina da ne morate da razmišljate o takmičenjima. Kako gledate na to?

- Sad slavim male pobede. U svim onim stvarima koje nisam imala priliku ranije da radim - sad uživam. Počela sam na Adi na ski treku, sa stimulacijom skijanja i oduševila se. Ceo život sam u sportu, plašila sam se povreda, pogotovo sa aktivnostima koje su mi bile nepoznate. Pre ovoga sam jednom stala na skije i to je bilo to. Skijati pred takmičarsku sezonu, najblaže rečeno, nije pametna odluka. Sad sam završila sa časovima i ne mogu da dočekam da odem na pravi sneg da odradim pravi trening – oduševljena je Milica.

Ipak, kad smo se čule završavali ste trening u dvorani. Da li to znači da ne odustajete ipak od tekvondoa?

- Ma ne, to je rekreativni trening 4-5 puta nedeljno. Ne mogu bez tog rada. Kad ste godinama imali dva treninga dnevno ne možete da naglo prekinete taj tempo, prešlo mi je u rutinu. To mi je i anti stres rad, ali i fitnes sa tegovima... Sve ono što volim. Iskreno uživam u tome, prija mi. Zasitila sam se ekstrema, ali ovako po malo je sjajno. Radim u „Akademiji snage” gde treniraju i tekvondisti i tu ponekad odradim grupni trening, a u klub dođem da gledam.

Spona sa Galebom je neraskidiva?

- To je i dalje, na neki način, moj život. Kad ste godinama posvećeni jednom cilju i klubu koji osećate kao porodicu, koliko god da se zasitite nekih stvari, ljudi, možda se viđate svaki dan i priča koje su već ispričane, to su ljudi koje volim. Dođem da pogledam uživo, sad kad je bilo prvenstvo u Rijadu za žene „upalim” lajv strim i pratim borbe da vidim šta ima novo, šta se radi. To je i dalje deo mog života.

TROFEJNA RIZNICA

OLIMPIJSKE IGRE: zlatne medalje 2012. i 2021.

SVETSKA PRVENSTVA: zlatna medalja 2017, bronza 2011.

EVROPSKA PRVENSTVA: srebrne medalje 2012, 2014, 2016, 2021,

GRAN PRI: zlato Mančester 2014, srebrne medalje Rabat 2017, Rim 2018. i finalni gran pri Moskva 2019; bronzane medalje Sužou 2014. i Mančester 2015.

OSTALA TAKMIČENJA: Zlato na Evropskom klupskom prvenstvu 2018; srebrne medalje na Mediteranskim igrama 2013, Evropskim igrama 2015. i EP u olimpijskim kategorijama 2017; bronzane medalje na SP juniora 2008, SP studenata 2012, EP u olimpijskim kategorijama i ekstra Evropskom prvenstvu 2019.

PRIZNANJA: Najbolja sportiskinja 2012. i 2017. u izboru OKS, članica tekvondo Kuće slavnih od 2013.

Vaše iskustvo je neprocenjivo, kao neko ko zna kako se osvaja zlato, da li vidite mogućnost da to znanje prosledite dalje? Pozicija potpredsednika Olimpijskog komiteta otvara i mogućnost da se angažujete i u drugim sportovima.

- Poslednjih meseci, kad sam završila karijeru, počela sam mnogo da učim. Do sad sam na neki način bila povlašćena, komitetu i meni je prioritet bio sportski rezultat. Sad već gledam kako mogu da doprinesem na neki drugi način. Fantastično je to što sam u OK Srbije, jer se sve radi sistemski. Ali baš zbog tog sistema, mislim da je najbolje da krenem od svog sporta, svog kluba, svog Saveza. Što se tiče OKS i Ministarstva uvek ima mesta za rast i razvoj i da se neke stvari poboljšaju. To što se ulaže u juniore i kadete i da postoje programi koji se finansiranju za mlade, najavljuje da možemo da računamo na uspehe u budućim generacijama.

Vaša vizija pokazuje malo drugačije delovanje u odnosu na klasičan trening?

- Volela bih da pomognem kroz iskustvo koje sam imala sa psihologom i sa trenerom Draganom Jovićem. Da podelim to kako sam prevazilazila krize i teške trenutke tokom 20 godina takmičarskog staža. Nema svako privilegiju da radi sa psihologom i da može da računa na krug ljudi koji su tu da olakšaju život. Ne samo da sve bude na roditeljima, već i da imaš trenera koji zna i može da pomogne kad imaš krizu, psihologa kome možeš da se obratiš. Treba da postoji neko ko može da pokaže koliko je teško napraviti rezultat, ali i koliko je lepo takmičiti se za svoju zemlju. Da predočim koliko je lepo biti deo olimpijskog tima, poistovetiti se sa najboljim sportistima i osetiti podršku.

Milica je stavila tačku na karijeru posle olimpijskog zlata osvojenog u Japanu ove godine. Galeb je početak i kraj blistave karijere.

- Prvo sećanje je vezano za sport je prvi trening u Galebu. Sa mamom sam došla u Teslu i Gale je i tad harizmom i energijom privlačio ljude. Jedino što tad nisam znala, ono što sam shvatila kasnije, a to je da njega izdvaja vizija. Moje prvo takmičenje je bilo na sestrin rođendan 29. novembra 2003. godine u Obrenovcu i sećam se da je to bilo takmičenje koje se održavalo na parketu, arena je bila oblepljena selotejpom, sudije su imale papiriće. Bilo je državno prvenstvo Srbije i Crne Goru. Kad se završilo i kad sam osvojila zlato, Gale je prišao drugom treneru i rekao „Ova mala će biti nešto”. To mi je ostalo urezano svih ovih 18 godina.

U tih 18 godina stigla su dva olimpijska zlata. Da li je bilo teže osvojiti prvo u Londonu, ili drugo u Japanu?

- Teže je bilo drugi put. Daleko od toga da je u Londonu bilo lako... Svaki rezultat nosi sa sobom ogroman pritisak, velike krize, izazove i sumnje. Pogotovo što sam sklona preispitivanju. Međutim, prvi put sam bila mlada, 20 godina, imaš Galeta ispred sebe, on me vodio. Bila sam da ne kažem nezrela, ali nisam bila nedorečena. Tad sam slušala kao pravi vojnik i desilo se to što se desilo. Međutim, posle su počela preispitivanja, dogodio se Rio koji me je u jednom momentu unazadio nekoliko meseci. Tad sam se skroz zaustavila, tražila sam gde je bila greška. I sve je to dovelo do jedinog mogućeg rešenja, morala sam da okrenem novi list i počnem sve iz početka. Koliko god da sam bila spremna ove godine, uz to je došlo i ogromno preispitivanje. Znala sam da dajem sebe 100 posto, na svakom treningu sam davala maksimum, ali ipak nisam mogla da izbegnem sumnju u sebe. Najteže je bilo upravo nekoliko dana pre početka takmičenja, posle Tićine osvojene medalje. Tad je udarila najveća nervoza. Međutim, osoba sam koja stoji čvrsto na zemlji. Stavila sam sve na papir i predočila sebi koliko sam uložila i znala sam da taj uspeh ili neuspeh ne može da me definiše. Znam da sam dala celu sebe i podredila sve što sam mogla tom cilju. Na kraju kad sam uspela, bilo je još lepše.

Planove o penziji obelodanili ste još pre Japana?

- Zato je bilo još teže kad su Igre odložene. Koliko god smo bili svesni da će se to desiti, bilo je teško. Od januara smo jako krenuli i Gale i Tijana, osvojili zlato u Americi, pre toga je bio odličan Prezident Kup, jednostavno bila je to jedna od sezona kad osetiš da sve ide uzlaznom putanjom. Tu je bio presek, posle početnog razočaranja, shvatila sam da godinama nisam napravila pristojnu pauzu, nisam oporavila telo, nisam imala odmor od dve nedelje da odem van Srbije. Zato sam iskoristila pauzu na najbolji mogući način, da se oporavim. Sve sitne povrede ostavljaju trag, jer nikad ne uspevamo da se skroz zalečimo.

Širina Dragana Jovića kao trenera tad je došla do punog izražaja.

- Gale nam je „pola sveta” doveo na treninge u klub. To je ono što nas je održalo. U našem sportu se skoro ništa nije radilo. Vrhunskog sportistu ostaviti bez takmičenja je ogroman problem. Nama su zato bili takmičari iz Brazila po nekoliko meseci, bilo je više od 15 različitih nacionalnih timova. Odradili smo prave mečeve, sparinge i prošli milion kombinacija koje su nam dale odličnu osnovu.

Kad ste prelomili da je kraj?

- Svaki profesionalni sportista zna da ima rok trajanja. Znaš da svaki trening i svako takmičenje uzimaju deo tebe. Fizički i emotivno, brzo se trošimo, tako da sam bila svesna da što se tiče olimpijskog ciklusa ovo mi je bio treći i poslednji. Gledam po sebi, ove godine kad sam bila najspremnija kad nisam osećala umor, desilo mi se da mi je pukao mišić deset dana pred Olimpijske igre. I to mi se ne desi u treningu gde sam loša, već u treningu na kojem sam odlično radila. Shvatiš da te je stigao zamor materijala, ne može se preko granice na koju si navikao. Zato je to bila racionalna odluka.

Podrška je došla i od supruga Marka, takođe takmičara.

- I njemu je bilo teško da me gleda povređenu. Podržao me je potpuno.

Kad smo kod privatnosti, kako ste isplivali sa svim interesovanjem medija, u istoj godini su se nanizali zlato, svadba i rastanak od takmičenja?

- Teško mi je da svarim sve to. Svesna sam da deo sebe moram da dam, ali gledam da ograničim na nešto što je meni prihvatljivo. Moraš da naučiš da kažeš ne, jer svako želi da uzme deo tebe, pogotovo je interesantno to parče intime. Međutim, ako moram da preživljavam nešto, ne mora moja porodica. Sreća je što po prirodi umem da se nosim sa tim i umem da nađem granicu kad moram da se povučem. Povremeno isključim društvene mreže, jer je veoma lako da vas one preuzmu. Ne dam se, vidim kad je dosta i u saradnji sa predstavnicom za medije znam da se povučem. Bilo je lakše dok sam bila aktivni sportista. Mogao si da kažeš da sad može, a sad ne može zato što je takmičenje. Sad nemam izgovor a podjednako je iscrpljujuće. Gale, Tića i ja i sam klub imamo lepu, uspešnu priču, iskrenu i važno je da stigne do novih generacija, ali ponekad nije lako pričati isto iz dana u dan.

Dolazite stalno u klub, da li je u planu neka konkretna funkcija?

- Za sad ne. Tu sam da pomognem savetima. Ne mogu, a da ne dođem da ih gledam, ali još uvek je rano govoriti u kom pravcu će krenuti moja karijera posle sporta. Veoma je teško naći zamenu za profesiju koju toliko voliš i kojoj su podredio toliko u životu. Ne mogu preko noći da nađem nešto što će zameniti ovo što sam radila do sad. To mi i najteže pada. Još uvek se tražim. To sve gledam iz dva ugla, moram da privređujem i treba da izdržavam porodicu, ali želim da radim nešto što volim. Teško je, jer bez obzira koliko mi je sport dao i koliko me je oplemenio kao osobu, za neke druge stvari me je ograničio. Moji vršnjaci su do sad imali priliku da prođu kroz razne izazove, da steknu mnogo iskustva, da nađu to što vole i što mogu. Ja sam iz prve našla, ali ta profesija ima veoma kratak rok trajanja i sad moram ispočetka - zaključila je Milica Mandić, jedina Srpkinja sa dva zlatna olimpijska odličja.

Ipak, upravo ta neizvesnost kao da je dala Milici novi vetar u leđa. Borac kakve jeste sigurno je da će i sa tim rivalom da izađe na kraj u svom stilu. Pobedničkom, sa zlatom oko vrata i zlatnim osmehom na licu.

Društvene mreže ne pokazuju pravi život i vrednosti

 Najlepši momenat u karijeri?

- Jel može odmah tri? To su Olimpijske igre 2012, kruna karijere Igre 2020. i Svetsko prvenstvo 2017. Naravno, tri zlata.

Najteži momenat?

- Ponovila bih ova tri koja sam istakla pod najlepši momenat. Svako od ta tri takmičenja nosi neku priču. Možda mi je Svetsko prvenstvo bilo najteže. Tad sam i privatno bila pod pritiskom. Zaređale su se neke povredice, zdravstveni problemi u porodici... otišla sam potpuno nespremna, sa par nedelja treninga i osvojila zlato. Taj uspeh me toliko ispunjava kao i olimpijske medalje, jer su prethodili ogromni problemi.

Najteži protivnik?

- Britanka, Bjanka Vokden. To je rival za svako poštovanje, trostruki svetski prvak, dva puta evropski, prva i dalje na rang listi. Britanci su specifični po snazi, apsolutno drugačijem sistemu treninga, iako nisu tehnički doterani. Nekad su malo prljavi u borbi, ali je ona „zver”. Poslednji put sam je pobedila, ali naš skor je 2:6 u njenu korist. Jedina je osoba među ženama koja ima tri svetska zlata i od 2018 je osvojila svaki gran pri u godini.

Najveći strah?

- Uvek onaj od neuspeha. Pogotovo na Igrama. Kod nas nema mnogo publike, nema toliko medijske pažnje, čak ni na svetskim i evropskim šampionatima. I onda dođu Olimpijske igre gde su svi vrhunski sportisti, gde ste deo fantastičnog tima, prati vas cela zemlja, to je ogroman pritisak. I sve se to događa samo jednom u četiri godine. Ceo taj put dok se kvalifikuješ, dok dođeš tamo, vidiš koliko si se spremao i u narednom trenutku potoneš zbog pritiska.

Najveća radost?

- Ono što je mene pokrenulo da razmišljam o Olimpijskim igrama je Svetsko prvenstvo za juniore 2008. Osvojila sam prvu medalju za Srbiju za juniore, ali bila je bronza i posle borbe sam plakala. Bila sam tužna jer nisam ušla u finale. Gale me pozvao posle borbe i rekao „Ne brini ti Mico bićeš prva u Londonu”. Kad neko kaže tako nešto ne možeš da zaboraviš. To te kopka. To mi je dalo vetar u leđa.

Najveće iskušenje?

- Bilo je teško vratiti se posle Rija i prevazići poraz. Drugačije je kad izgubiš i zadovoljan si svojim nastupom. To nije bio moj slučaj. Nisam bila zadovoljna onim što sam pokazala i to je uticalo na svaku sferu mog života. Usledilo je preispitivanje i sumnje, gde sam pogrešila. To mi je bilo teško da prevaziđem.

Najhrabrija odluka?

- Da se povučem posle najvećeg uspeha. Koliko god da su me ubeđivali, hajde to je još samo tri godine, misli da nisam pogrešila. Osetila sam da sam dotakla vrhunac snage brzine i tehnike, sad je najbolje da se povučem.

Najromantičniji momenat?

- Venčanje. Bilo je lepo u svakom mogućem smislu. Marko i ja smo jednostavni, nismo pravili ništa grandiozno, ali smo uživali u tom danu od jutra do večeri. Ulazak u novo životno iskustvo sa osobom koju voliš bilo je nešto samo po sebi čarobno.

Najveća zabluda?

- Društvene mreže. One ne pokazuju pravi život i prave vrednosti. Otišle su u krajnost. Žao mi je što generacije odrastaju misleći da svaka nesavršenost mora da se ispravi, da sve mora da bude tip-top, upakovano.

Najbolja lekcija koju si sama naučila?

- Ne može sve sad i odmah. Koliko god da sam neko ko vredno radi ko voli da unapredi sebe, svesna sam da to što radim ne može da donese rezultate već sutra. To sam teško prihvatala. Vežbaš, daješ maksimum i to ne izlazi na videlo. Treba vremena za sve što radiš u životu.

Najbolji savet koji ste dobili?

- To je Galetov: ne gurati probleme pod tepih. Moramo da komuniciramo, svi smo tim.

Komentari (1)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Peki

Slazemo se svi da je rec o sportskoj gromadi ali mislim za proslu godinu trebalo je bar spomenuti mladu Jovanu Prekovic.

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru