Милица српска царица - Гале је и тад харизмом и енергијом привлачио људе

1

Једина двострука олимпијска шампионка из наше земље ставила тачку на каријеру и нову 2022. чека спремна за нове животне изазове

ФОТО: М. Рашић

Кад стигнете до Олимпа, па га освојите и други пут, следећи изазов је како наћи поново мир и задовољство „у долини”. Ток разговора са Милицом Мандић, двоструком олимпијском победницом, било је лако предвидети кад је реч о трофејној прошлости, али сусрет је у ваздуху доносио најаву промена и мирис следећег изазова.

Почетак је деловао познато, договор о виђењу је „пао” непосредно по завршетку тренинга. Термин састанка диктирао је скори одлазак на скијање на Копаоник... Луксуз који током каријере себи није могла да допусти.

Ово ће бити прва Нова Година да не морате да размишљате о такмичењима. Како гледате на то?

- Сад славим мале победе. У свим оним стварима које нисам имала прилику раније да радим - сад уживам. Почела сам на Ади на ски треку, са стимулацијом скијања и одушевила се. Цео живот сам у спорту, плашила сам се повреда, поготово са активностима које су ми биле непознате. Пре овога сам једном стала на скије и то је било то. Скијати пред такмичарску сезону, најблаже речено, није паметна одлука. Сад сам завршила са часовима и не могу да дочекам да одем на прави снег да одрадим прави тренинг – одушевљена је Милица.

Ипак, кад смо се чуле завршавали сте тренинг у дворани. Да ли то значи да не одустајете ипак од теквондоа?

- Ма не, то је рекреативни тренинг 4-5 пута недељно. Не могу без тог рада. Кад сте годинама имали два тренинга дневно не можете да нагло прекинете тај темпо, прешло ми је у рутину. То ми је и анти стрес рад, али и фитнес са теговима... Све оно што волим. Искрено уживам у томе, прија ми. Заситила сам се екстрема, али овако по мало је сјајно. Радим у „Академији снаге” где тренирају и теквондисти и ту понекад одрадим групни тренинг, а у клуб дођем да гледам.

Спона са Галебом је нераскидива?

- То је и даље, на неки начин, мој живот. Кад сте годинама посвећени једном циљу и клубу који осећате као породицу, колико год да се заситите неких ствари, људи, можда се виђате сваки дан и прича које су већ испричане, то су људи које волим. Дођем да погледам уживо, сад кад је било првенство у Ријаду за жене „упалим” лајв стрим и пратим борбе да видим шта има ново, шта се ради. То је и даље део мог живота.

ТРОФЕЈНА РИЗНИЦА

ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ: златне медаље 2012. и 2021.

СВЕТСКА ПРВЕНСТВА: златна медаља 2017, бронза 2011.

ЕВРОПСКА ПРВЕНСТВА: сребрне медаље 2012, 2014, 2016, 2021,

ГРАН ПРИ: злато Манчестер 2014, сребрне медаље Рабат 2017, Рим 2018. и финални гран при Москва 2019; бронзане медаље Сужоу 2014. и Манчестер 2015.

ОСТАЛА ТАКМИЧЕЊА: Злато на Европском клупском првенству 2018; сребрне медаље на Медитеранским играма 2013, Европским играма 2015. и ЕП у олимпијским категоријама 2017; бронзане медаље на СП јуниора 2008, СП студената 2012, ЕП у олимпијским категоријама и екстра Европском првенству 2019.

ПРИЗНАЊА: Најбоља спортискиња 2012. и 2017. у избору ОКС, чланица теквондо Куће славних од 2013.

Ваше искуство је непроцењиво, као неко ко зна како се осваја злато, да ли видите могућност да то знање проследите даље? Позиција потпредседника Олимпијског комитета отвара и могућност да се ангажујете и у другим спортовима.

- Последњих месеци, кад сам завршила каријеру, почела сам много да учим. До сад сам на неки начин била повлашћена, комитету и мени је приоритет био спортски резултат. Сад већ гледам како могу да допринесем на неки други начин. Фантастично је то што сам у ОК Србије, јер се све ради системски. Али баш због тог система, мислим да је најбоље да кренем од свог спорта, свог клуба, свог Савеза. Што се тиче ОКС и Министарства увек има места за раст и развој и да се неке ствари побољшају. То што се улаже у јуниоре и кадете и да постоје програми који се финансирању за младе, најављује да можемо да рачунамо на успехе у будућим генерацијама.

Ваша визија показује мало другачије деловање у односу на класичан тренинг?

- Волела бих да помогнем кроз искуство које сам имала са психологом и са тренером Драганом Јовићем. Да поделим то како сам превазилазила кризе и тешке тренутке током 20 година такмичарског стажа. Нема свако привилегију да ради са психологом и да може да рачуна на круг људи који су ту да олакшају живот. Не само да све буде на родитељима, већ и да имаш тренера који зна и може да помогне кад имаш кризу, психолога коме можеш да се обратиш. Треба да постоји неко ко може да покаже колико је тешко направити резултат, али и колико је лепо такмичити се за своју земљу. Да предочим колико је лепо бити део олимпијског тима, поистоветити се са најбољим спортистима и осетити подршку.

Милица је ставила тачку на каријеру после олимпијског злата освојеног у Јапану ове године. Галеб је почетак и крај блиставе каријере.

- Прво сећање је везано за спорт је први тренинг у Галебу. Са мамом сам дошла у Теслу и Гале је и тад харизмом и енергијом привлачио људе. Једино што тад нисам знала, оно што сам схватила касније, а то је да њега издваја визија. Моје прво такмичење је било на сестрин рођендан 29. новембра 2003. године у Обреновцу и сећам се да је то било такмичење које се одржавало на паркету, арена је била облепљена селотејпом, судије су имале папириће. Било је државно првенство Србије и Црне Гору. Кад се завршило и кад сам освојила злато, Гале је пришао другом тренеру и рекао „Ова мала ће бити нешто”. То ми је остало урезано свих ових 18 година.

У тих 18 година стигла су два олимпијска злата. Да ли је било теже освојити прво у Лондону, или друго у Јапану?

- Теже је било други пут. Далеко од тога да је у Лондону било лако... Сваки резултат носи са собом огроман притисак, велике кризе, изазове и сумње. Поготово што сам склона преиспитивању. Међутим, први пут сам била млада, 20 година, имаш Галета испред себе, он ме водио. Била сам да не кажем незрела, али нисам била недоречена. Тад сам слушала као прави војник и десило се то што се десило. Међутим, после су почела преиспитивања, догодио се Рио који ме је у једном моменту уназадио неколико месеци. Тад сам се скроз зауставила, тражила сам где је била грешка. И све је то довело до јединог могућег решења, морала сам да окренем нови лист и почнем све из почетка. Колико год да сам била спремна ове године, уз то је дошло и огромно преиспитивање. Знала сам да дајем себе 100 посто, на сваком тренингу сам давала максимум, али ипак нисам могла да избегнем сумњу у себе. Најтеже је било управо неколико дана пре почетка такмичења, после Тићине освојене медаље. Тад је ударила највећа нервоза. Међутим, особа сам која стоји чврсто на земљи. Ставила сам све на папир и предочила себи колико сам уложила и знала сам да тај успех или неуспех не може да ме дефинише. Знам да сам дала целу себе и подредила све што сам могла том циљу. На крају кад сам успела, било је још лепше.

Планове о пензији обелоданили сте још пре Јапана?

- Зато је било још теже кад су Игре одложене. Колико год смо били свесни да ће се то десити, било је тешко. Од јануара смо јако кренули и Гале и Тијана, освојили злато у Америци, пре тога је био одличан Президент Куп, једноставно била је то једна од сезона кад осетиш да све иде узлазном путањом. Ту је био пресек, после почетног разочарања, схватила сам да годинама нисам направила пристојну паузу, нисам опоравила тело, нисам имала одмор од две недеље да одем ван Србије. Зато сам искористила паузу на најбољи могући начин, да се опоравим. Све ситне повреде остављају траг, јер никад не успевамо да се скроз залечимо.

Ширина Драгана Јовића као тренера тад је дошла до пуног изражаја.

- Гале нам је „пола света” довео на тренинге у клуб. То је оно што нас је одржало. У нашем спорту се скоро ништа није радило. Врхунског спортисту оставити без такмичења је огроман проблем. Нама су зато били такмичари из Бразила по неколико месеци, било је више од 15 различитих националних тимова. Одрадили смо праве мечеве, спаринге и прошли милион комбинација које су нам дале одличну основу.

Кад сте преломили да је крај?

- Сваки професионални спортиста зна да има рок трајања. Знаш да сваки тренинг и свако такмичење узимају део тебе. Физички и емотивно, брзо се трошимо, тако да сам била свесна да што се тиче олимпијског циклуса ово ми је био трећи и последњи. Гледам по себи, ове године кад сам била најспремнија кад нисам осећала умор, десило ми се да ми је пукао мишић десет дана пред Олимпијске игре. И то ми се не деси у тренингу где сам лоша, већ у тренингу на којем сам одлично радила. Схватиш да те је стигао замор материјала, не може се преко границе на коју си навикао. Зато је то била рационална одлука.

Подршка је дошла и од супруга Марка, такође такмичара.

- И њему је било тешко да ме гледа повређену. Подржао ме је потпуно.

Кад смо код приватности, како сте испливали са свим интересовањем медија, у истој години су се нанизали злато, свадба и растанак од такмичења?

- Тешко ми је да сварим све то. Свесна сам да део себе морам да дам, али гледам да ограничим на нешто што је мени прихватљиво. Мораш да научиш да кажеш не, јер свако жели да узме део тебе, поготово је интересантно то парче интиме. Међутим, ако морам да преживљавам нешто, не мора моја породица. Срећа је што по природи умем да се носим са тим и умем да нађем границу кад морам да се повучем. Повремено искључим друштвене мреже, јер је веома лако да вас оне преузму. Не дам се, видим кад је доста и у сарадњи са представницом за медије знам да се повучем. Било је лакше док сам била активни спортиста. Могао си да кажеш да сад може, а сад не може зато што је такмичење. Сад немам изговор а подједнако је исцрпљујуће. Гале, Тића и ја и сам клуб имамо лепу, успешну причу, искрену и важно је да стигне до нових генерација, али понекад није лако причати исто из дана у дан.

Долазите стално у клуб, да ли је у плану нека конкретна функција?

- За сад не. Ту сам да помогнем саветима. Не могу, а да не дођем да их гледам, али још увек је рано говорити у ком правцу ће кренути моја каријера после спорта. Веома је тешко наћи замену за професију коју толико волиш и којој су подредио толико у животу. Не могу преко ноћи да нађем нешто што ће заменити ово што сам радила до сад. То ми и најтеже пада. Још увек се тражим. То све гледам из два угла, морам да привређујем и треба да издржавам породицу, али желим да радим нешто што волим. Тешко је, јер без обзира колико ми је спорт дао и колико ме је оплеменио као особу, за неке друге ствари ме је ограничио. Моји вршњаци су до сад имали прилику да прођу кроз разне изазове, да стекну много искуства, да нађу то што воле и што могу. Ја сам из прве нашла, али та професија има веома кратак рок трајања и сад морам испочетка - закључила је Милица Мандић, једина Српкиња са два златна олимпијска одличја.

Ипак, управо та неизвесност као да је дала Милици нови ветар у леђа. Борац какве јесте сигурно је да ће и са тим ривалом да изађе на крај у свом стилу. Победничком, са златом око врата и златним осмехом на лицу.

Друштвене мреже не показују прави живот и вредности

 Најлепши моменат у каријери?

- Јел може одмах три? То су Олимпијске игре 2012, круна каријере Игре 2020. и Светско првенство 2017. Наравно, три злата.

Најтежи моменат?

- Поновила бих ова три која сам истакла под најлепши моменат. Свако од та три такмичења носи неку причу. Можда ми је Светско првенство било најтеже. Тад сам и приватно била под притиском. Заређале су се неке повредице, здравствени проблеми у породици... отишла сам потпуно неспремна, са пар недеља тренинга и освојила злато. Тај успех ме толико испуњава као и олимпијске медаље, јер су претходили огромни проблеми.

Најтежи противник?

- Британка, Бјанка Вокден. То је ривал за свако поштовање, троструки светски првак, два пута европски, прва и даље на ранг листи. Британци су специфични по снази, апсолутно другачијем систему тренинга, иако нису технички дотерани. Некад су мало прљави у борби, али је она „звер”. Последњи пут сам је победила, али наш скор је 2:6 у њену корист. Једина је особа међу женама која има три светска злата и од 2018 је освојила сваки гран при у години.

Највећи страх?

- Увек онај од неуспеха. Поготово на Играма. Код нас нема много публике, нема толико медијске пажње, чак ни на светским и европским шампионатима. И онда дођу Олимпијске игре где су сви врхунски спортисти, где сте део фантастичног тима, прати вас цела земља, то је огроман притисак. И све се то догађа само једном у четири године. Цео тај пут док се квалификујеш, док дођеш тамо, видиш колико си се спремао и у наредном тренутку потонеш због притиска.

Највећа радост?

- Оно што је мене покренуло да размишљам о Олимпијским играма је Светско првенство за јуниоре 2008. Освојила сам прву медаљу за Србију за јуниоре, али била је бронза и после борбе сам плакала. Била сам тужна јер нисам ушла у финале. Гале ме позвао после борбе и рекао „Не брини ти Мицо бићеш прва у Лондону”. Кад неко каже тако нешто не можеш да заборавиш. То те копка. То ми је дало ветар у леђа.

Највеће искушење?

- Било је тешко вратити се после Рија и превазићи пораз. Другачије је кад изгубиш и задовољан си својим наступом. То није био мој случај. Нисам била задовољна оним што сам показала и то је утицало на сваку сферу мог живота. Уследило је преиспитивање и сумње, где сам погрешила. То ми је било тешко да превазиђем.

Најхрабрија одлука?

- Да се повучем после највећег успеха. Колико год да су ме убеђивали, хајде то је још само три године, мисли да нисам погрешила. Осетила сам да сам дотакла врхунац снаге брзине и технике, сад је најбоље да се повучем.

Најромантичнији моменат?

- Венчање. Било је лепо у сваком могућем смислу. Марко и ја смо једноставни, нисмо правили ништа грандиозно, али смо уживали у том дану од јутра до вечери. Улазак у ново животно искуство са особом коју волиш било је нешто само по себи чаробно.

Највећа заблуда?

- Друштвене мреже. Оне не показују прави живот и праве вредности. Отишле су у крајност. Жао ми је што генерације одрастају мислећи да свака несавршеност мора да се исправи, да све мора да буде тип-топ, упаковано.

Најбоља лекција коју си сама научила?

- Не може све сад и одмах. Колико год да сам неко ко вредно ради ко воли да унапреди себе, свесна сам да то што радим не може да донесе резултате већ сутра. То сам тешко прихватала. Вежбаш, дајеш максимум и то не излази на видело. Треба времена за све што радиш у животу.

Најбољи савет који сте добили?

- То је Галетов: не гурати проблеме под тепих. Морамо да комуницирамо, сви смо тим.

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Peki

Slazemo se svi da je rec o sportskoj gromadi ali mislim za proslu godinu trebalo je bar spomenuti mladu Jovanu Prekovic.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру