СЕЋАЊЕ - Како је Шојић одвео Перуна до европске титуле

10

На данашњи дан пре 40 година селектор боксерске репрезентације Србије Миодраг Перуновић постао је шампион Старог континента

ФОТО: Архива М. Перуновића

Трагајући за објашњењима свог карактера, за узроцима и разлозима неких својих понашања и поступака, зарањао сам у себе, и тим путем увијек стизао до дјетињства, налазећи тамо многе зачетке – лијепе и ружне. Јер, „Дијете је отац човјека!”, како често наводи и професор Владета Јеротић.

У причи о мечу са Педром Гамаром на БАПС-у (свјетском првенству), рекао сам нешто на ову тему. Ово је слична прича, можда још драстичнији примјер, како нас то чиме нам је задојена душа у дјетињству, поведе правим путем и не да нам да одустанемо, чак ни онда када нам разум каже да немамо шансе да досегнемо циљ коме тежимо.

- Европски шампионат у Келну 1979. године – 12. мај, дан финалних борби... Боксујем са Виктором Савченком (СССР) тренутно највећим свјетским нокаутером! Прваком Европе и свијета. Сви памте како је прошле године на БАПС-у нокаутирао Рибицког (Пољска), Олимпијског шампиона – борили су му се за живот, дајући му кисеоник док је лежао на рингу. Овдје у Келну је прва два противника нокаутирао за минут и по, трећи није ни хтио да му изађе на ринг...

Интересантно, како нам судбина понекад шаље знаке шта нам спрема: приликом лета од Београда до Келна, мијењали смо авион у Франкфурту. Док смо чекали наставак пута (пар сати), у простор аеродромског бифеа у коме смо се ми смјестили, уђе многобројна експедиција СССР-а чији чланови заузеше преостала слободна мјеста. Руководство наше репрезентације пође да се поздрави са колегама из СССР-а, мало послије зовнуше ме да дођем. Приђох, међу 4-5 присутних људи налазио се и Савченко – страшни Виктор, како су га сви звали послије БАПС-а.

- Ево ти будућег противника – рече чика Бруно Савченку, показујући на мене док сам прилазио. Руковасмо се, примијетих благи израз чуђења на његовом лицу док ме је питао:

- Ниси више у велтер категорији? - а што ми је звучало као да каже: - Како се усуђујеш да уђеш на моју територију?

Док сам се враћао на своје мјесто, помислих:

- Само да се не сретнемо прије него што освојим медаљу!

И ево, жеља ми је испуњена, није ми стао на пут до финала. Сада ме чека са оним питањем које сам му прочитао у очима на франкфурктском аеродрому...

Лежим у хотелској соби и одмарам. То одмарање је уствари психолошка припрема боксера уочи меча; разрачунавање са собом, преиспитивање свога духовног стања.

- Да ли се плашим и колико, да ли ће тај страх побиједити мене или ја њега, хоћу ли се борити дајући све од себе, или ћу спасавати живу главу? Као и обично замишљам ток борбе: своје кретање, његове нападе... све могуће варијанте... Но, скоро свака се завршава тако што сам ја на поду!

Неко куца и улази у собу чика Тома Хладни (наш селектор)

- Одмараш ли Перуне?

– Одмарам, одмарам... кажем мирно.

– Види - рече – ми смо нешто разговарали (стручни штаб), па они предлажу да би можда добро било да кажеш да те боли рука. Доктор (наше екипе) ће ти дати потврду да је то тачно. Знаш, велики је успех што си у финалу. Светском сребру додаш европско, и – супер! Тек ти је двадест и једна година, имаш кад. Опасан је овај Савченко!

– Нећу! – кажем. – Нема шансе. Боксоваћу па што буде! – одлучно одговарам.

– Па да, свака ти част! Рекао сам ја њима „Неће Перун хтети”... Ма, шта! Победићеш га ти, има вечерас да славимо! – прелази чика Тома у другу крајност. – Ајд' одмарај, видимо се после!

И оде... Повриједио ме је овај њихов предлог.

– Мисле ли они да сам ја кукавица – љутим се у себи.

Мало касније, опет неко куца и улази...

– Могу ли..? Пита старији крупан човјек.

- Изволите, изволите... – кажем.

– Ја сам чика Шојић, бивши боксер Партизана, био сам репрезентативац и шампион Југославије. Дошао сам да те измасирам, ако желиш да се опустиш, ...да ти помогнем, ја добро масирам.

– Па може, хвала! У тих сат времена давао ми је савјете како да боксујем, говорио да вјерује да имам шансе, и испричао ми своју судбину. Како је доживотно искључен из бокса, јер је на једном мечу ударио судију, који му је навијајући за противника, без разлога дао три јавне опомене и дисквалификовао га... И тако, морао је трбухом за крухом у Њемачку... Тај добри, благородни човјек, његова пажња и прича су ми повратили мир...

У холу дворане спортова почео сам са загријавањем уочи меча... Прије мене је свој финални меч боксовао Сретен Мирковић, кренуо је према рингу праћен нашим тренерима, чика Бруном Храстинским и Славком Соргићем. Пожелио сам му срећу, очекујући да се један од тренера врати, да буде уз мене. Међутим, нико није долазио. Обузела ме је срџба:

- Сада кад ми највише требају, нема никог од њих. Мисле да ћу одмах изгубити, отписали су ме.

Било ми је непријатно од тренера и боксера осталих земаља што сам сâм. Чинило ми се да ме сви са чуђењем гледају, и као да би да ме питају: „Како то да си сам”?

Срећом, у том тренутку однекуд се појави Драган Вујковић, о, како ми је пуно значило његово присуство, сад више нијесам изгледао напуштен и прежаљен. Као и прошле године уочи мог меча са Гамаром, Драган ми је давао савјете, бодрио ме, али мени је једино било важно што је уз мене, и што више присутни тренери и боксери не могу онако с чуђењем да ме гледају како се сам загријавам за финалну борбу.

Мирковић је изгубио, крећем према рингу, тренери ми прилазе, ја им љутито рекох:

- Добро се сјетисте да дођете!

Гледам Савченика преко пута мене, снажан, мишићав, четвртаст; гледамо се у очи... Желим да му погледом покажем да се не бојим (и не бојим се). У том тренутку, свјестан свог страшног изгледа – он стеже своје набрекле мишиће, као да каже: Гледај што те чека! О, како је погријешио. Тај његов гест је растјерао и посљедњу трунчицу зебње и респекта код мене. Е, нећеш вала Савченко... И кренух, ка титули првака Европе!

А, како се у једном трену десило да је та - „већ освојена“ титула, висила о концу пред сам крај треће рунде?

Осјећајући да ћу не само „преживјети“ овај меч, него да ћу у њему и побиједити, гледао сам да до краја одржим ниво концетрације и покретљивости, којом сам толико изненадио Савченка, да никако није умио да нађе право решење, и створи позицију у којој би могао да пласира свој разорни ударац.

Но, тада, настојећи да га у повлачењу држим на дистанци, понављањем лијевог директа: једном, два, три пута... одједном, је успио да ми довољно приђе, и преко моје лијеве руке (док сам је враћао назад) зада страховит ударац десном руком. Осјетио сам како ми је кроз главу и читавим тијелом прошла „струја“, од које ме је у трену обузела обамрлост, несигурност владања покретима, док ми је у глави све зујало. „Не, па зар сад, крај је тако близу. О, Боже!“ - помислио сам у магновењу, срећом, био ми је довољно близу да га ухватим са обије руке, и чврсто стиснем.

У покушају да се ослободи мог загрљаја, он ме је као перце окренуо око себе, судија је интервенисао, опоменуо ме је због држања...све то од његовог ударца, до опомене судије је трајало непуних десетак секунди, али довољно дуго да дођем к`себи. До краја сам наставио као да ништа није било...

Послије додјеле медаља, срећан и поносан одох у свлачионицу, скидох са себе опрему и пођох у купатило...кад тамо, испод туша излази – он! Погледасмо се, он озбиљан, ја помало збуњен, не знам шта да кажем, осмијехнух се...

– Да ли је по твом мишљењу борба била равноправна – упита ме.

За тренутак, би ми криво: „Да неће да каже да сам неправилно побиједио”- помислих, и обузе ме осјећај пркоса, али се у задњем тренутку савладах и рекох: „Па, била је прилично изједначена” – покушавајући да тим својим „признањем“ ублажим бол губитка трона и неприкосновености, великом шампиону.

Kоментари (10)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
tajka

Autentično i jako slično ...IZDRŽAĆU PA MAKAR UMRO .-‘Oćeš da prekinemo? – pita me poznati trener Pavle Šovljanski posle prve runde u kojoj sam se pošteno naprimao udaraca. Verovatno se kajao što me je uopšte pustio u neravnopravnu borbu sa daleko iskusnijim i jačim protivnikom. Ja bih, pravo da vam kažem, da sve ovo maltretranje prestane, da olakšam sebi a i njima ali…sramota me bre. Šta će reći ortaci u kraju, Ivica, Srba, Toma, drugari iz kluba? Bruka je da ti u novinama piše poražen TKO (tehnički nokaut) ili napuštanjem borbe jer treba ljude u oči gledati posle. -Ne, ni slučajno, izgovaram, odmah hvatajući sebe u laži. Govorim jedno dok mislim sasvim drugačije., izduvuvam otekli nos od udaraca u ponuđen crveni peškir koji vešto krije ‘izlive bokserskih nežnosti’ i već lakše dišem. Kada je merilac vremena u pauzi između druge i treće runde udario čekićem u podnožje gonga, obuzelo me je blaženo osećanje. Sad sigurno znam koliko još vremena ima da se odmaram sedeći ...

Одговори
tajka

Autentično .

Одговори
tajka

na stolici pre početka runde. Čitave tri sekunde. niko ko nije ulazio u ‘magični četvorougao’ne zna koliko puno to može da bude u datom trenutku. Njegov drugi udarac smanjio je vreme odmora na dve sekunde. "Dobro je, neće ... Neće još.", pomislih, ne pomerivši se ni za milimetar, udobno naslonjen na jastuče u ćošku. Uživao sam na stolici duboko dišući svež vazduh koji se tog podneva širio Tašmajdanskim stadionom. Jasno sam mogao da vidim bezbrižnu publiku koja se zabavljala semenkama, iščekujući rasplet: -Hoće li mali izdržati na nogama do kraja? Interesantno čak i za opkladu. Mada su me treneri požurkivali, dajući poslednja upustva, posle trećeg i poslednjeg upozorenja da je početak blizu, znao sam da imam još svog vremena za odmor. ‘Polako bre, ljudi, čemu žurba’, mislim se sedeći čvrsto na stolici očekajući zvuk gonga. I čuh ga. Znam da sad ipak moram da ustanem ali opet “kradem”par sekundi, pripremajući se i istežući umorne mišiće. -Da prekinem? Pita čika Pavle ponovo.

Одговори
tajka

-Pa jel’ sam ja ovolike batine ‘pojeo’ da bi se sad predao k’o neka kukavica, mislim se. Dve cele runde pakla. Sad nisam slagao jer stvarno nisam želeo prekid i predaju jer bi spalo da sam džabe isprebijan. Drugi trener Steva Paljić se slaže sa mnom nalivajući mi vodu u usta iz plastične čaše. -Ma gde sad, izdržaću pa makar umro, samo sam procedio grubo zabivši opran od krvi mušus u zube. Sisam iz njega preostale kapi sveže vode, žvaćkam ga mekanog i nameštam zub na zub. prilazim polako sredini ringa zauzimajući svoj omiljeni gard a tamo me je već čekao ukočenog pogleda ratoborni Nazif Gaši. Moje oružje, brzi levi direkt, me uopšte ne služi jer ga više guram zbog stegnutosti koja me je okovala, nego što ga resko bacam pa ga Prištinac lako čita i blokira. U svakom sudaru sa njim prihvatam žestoku razmenu udaraca što njemu daleko jačem i iskusnijem više odgovara. Tučem se kao na ulici, umesto da boksujem.

Одговори
tajka

Struja mi je nekakva prošla od glave kroz čitavo telo do stopala kad sam primio taj iznenadni direkt kroz ruke početkom treće runde. Niko pa ni sudija u ringu nije primetio težinu udarca, jer kao što rekoh lice mi je bilo zaklonjeno rukavicama. To me je u prvi mah obradovalo s obzirom da mi je već dva puta bilo brojano a sedeći nokdaun bi značio automatski kraj meča, prekid, poniženje što nikako nisam želeo. U sledećem trenutku sam se našao u ćošku ringa ne svojom voljom primajući seriju udaraca u telo i glavu. Retko uzvraćam jer se borim za vazduh i sve mi je teže i teže. -Bože umreću, pomislih. Obuzima me osećaj teške mučnine, bespomoćnosti i usporavanja mišićnih funkcija pa nemam snage da se pomerim iz ugla mada mi svi moji ispod ringa histerično dovikuju: -Beži iz ćoška Simke, kreći se! Kao da ja ne bih ali noge ne slušaju a teške ruke su mi pale skoro na grudi i već vidim njegovu pesnicu kako mi se približava.

Одговори
tajka

Zar mi nije trener govorio tokom cele nedelje da kad budem imao priliku da se iskrenem u borbi izbliza i da ga provociram da me zakači pesnicom po leđima? Da posle toga posrnem. Mora da su se dogovarali nešto sa sudijama. Nije mi bilo najjasnije šta treba da uradim ali evo sad hteo ne hteo dozvolio sam mu da mi se opasno približi. Sad kada se njegova pesnica preteći približava ka meni da zada odlučujući udarac u nemoći samo sam se opustio spustivši se u polučučanj i opasnost je prošla za trenutak. Veliki promašaj i huk iz gledališta, a izgledalo je k’o penal ili zicer, što bi se reklo. Misleći da je sve to slučajno, harambaša koji je dotad bez problema počistio sve protivnike u državi, sprema se za novi široki kroše sad sa levom rukom. Sad ja namerno puštam desno rame niže otkrivajući bradu jer me je zatekao u kontra gardu i čekam da krene nudeći mu sve a ne samo leđa. Mozak mi je iznenada proradio kao sat, kao najbolji švajcarski sat na struju.

Одговори
tajka

Sad sam mu još zaoblio promašaj mojim pokretom u gipku elipsu prateći u luku njegovu pesnicu kao da se igram žmurke sa njim, okuražen predhodnom uspešnom eskivažom. Svi su na nogama pa čak i ja? Najzad sam prestao da se bijem sa očigledno jačim protivnikom i počeo da se nadmećem. -Beži! - opet čujem glasove ispod ringa ali sad ne tako panične kao pre toga i tada se nešto promenilo. Krenuo sam da radim mimo običaja najpre desnom rukom, počeo sam da uzvraćam. Nemajući više snage ni volje za povlačenje unazad, stao sam na sredinu ringa, ni za 'jotu' nisam ustuknuo uz moje sve češće direkte koji su mi poslednja nada i odbrana za goli opstanak . Iz njegovog nosa potekla je krv koja je još više usmerila moje precizne udarce. -Tako je, desni! - dreknuo je ispod ringa osetivši iznenadnu šansu za preokret Steva Paljić, pomoćni trener ustavši sa stolice, kao uostalom sva ustalasala publika na tribinama. Sve je jasno k’o dan, taj divan oktobarski dan u Beogradu.

Одговори
tajka

'Tresem' desni poslušno i vidim zaustavljenog pogocima zbunjenog snagatora kako se ljulja i nevešto pokriva glavu rukavicama. Oglasio se gong, kasno je. “Dobro je, dobro.” Tapšemo se po leđima moj pet godina stariji i toliko kilograma teži protivnik i ja na sredini ringa po završetku ipak zasluženo izgubljenog meča. Gledam ga u otekli nos koji se skoro slučajno sudario sa mojom glavom, pozdravljam se sa njegovim trenerom Nimanijem koji me nešto hvali, očinski gleda,na kraju i poljubi u čelo brišući mi znoj i krv sa lica. -Odlično, izdržao sam 'na nogama', mislim se dok se rukujem sa sudijom u belom koji me je očigledno štitio i odmarao koliko je čovek mogao. Namerno otežem sa izlaskom i sportski pratim pobednika pri izlasku iz ringa šireći mu teatralno konopce mada bi pre on trebao to da uradi kao pobednik, ali ja sam namerno preuzeo taj džentlmenski gest. Ostajem sam u ringu jer sam tako smislio.

Одговори
tajka

Pružam levu ruku ka publici koja me je zdušno bodrila strepeći za moju sudbinu, desna ostaje na grudima kao da govori: -Srce za vas. Prolomio se snažan i iskren aplauz koji je kao melem pao na moje rane. Samo sam to hteo.

Одговори
Stevan Paljic

Bravo Simke

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру