Трагајући за објашњењима свог карактера, за узроцима и разлозима неких својих понашања и поступака, зарањао сам у себе, и тим путем увијек стизао до дјетињства, налазећи тамо многе зачетке – лијепе и ружне. Јер, „Дијете је отац човјека!”, како често наводи и професор Владета Јеротић.
У причи о мечу са Педром Гамаром на БАПС-у (свјетском првенству), рекао сам нешто на ову тему. Ово је слична прича, можда још драстичнији примјер, како нас то чиме нам је задојена душа у дјетињству, поведе правим путем и не да нам да одустанемо, чак ни онда када нам разум каже да немамо шансе да досегнемо циљ коме тежимо.
- Европски шампионат у Келну 1979. године – 12. мај, дан финалних борби... Боксујем са Виктором Савченком (СССР) тренутно највећим свјетским нокаутером! Прваком Европе и свијета. Сви памте како је прошле године на БАПС-у нокаутирао Рибицког (Пољска), Олимпијског шампиона – борили су му се за живот, дајући му кисеоник док је лежао на рингу. Овдје у Келну је прва два противника нокаутирао за минут и по, трећи није ни хтио да му изађе на ринг...
Интересантно, како нам судбина понекад шаље знаке шта нам спрема: приликом лета од Београда до Келна, мијењали смо авион у Франкфурту. Док смо чекали наставак пута (пар сати), у простор аеродромског бифеа у коме смо се ми смјестили, уђе многобројна експедиција СССР-а чији чланови заузеше преостала слободна мјеста. Руководство наше репрезентације пође да се поздрави са колегама из СССР-а, мало послије зовнуше ме да дођем. Приђох, међу 4-5 присутних људи налазио се и Савченко – страшни Виктор, како су га сви звали послије БАПС-а.
- Ево ти будућег противника – рече чика Бруно Савченку, показујући на мене док сам прилазио. Руковасмо се, примијетих благи израз чуђења на његовом лицу док ме је питао:
- Ниси више у велтер категорији? - а што ми је звучало као да каже: - Како се усуђујеш да уђеш на моју територију?
Док сам се враћао на своје мјесто, помислих:
- Само да се не сретнемо прије него што освојим медаљу!
И ево, жеља ми је испуњена, није ми стао на пут до финала. Сада ме чека са оним питањем које сам му прочитао у очима на франкфурктском аеродрому...
Лежим у хотелској соби и одмарам. То одмарање је уствари психолошка припрема боксера уочи меча; разрачунавање са собом, преиспитивање свога духовног стања.
- Да ли се плашим и колико, да ли ће тај страх побиједити мене или ја њега, хоћу ли се борити дајући све од себе, или ћу спасавати живу главу? Као и обично замишљам ток борбе: своје кретање, његове нападе... све могуће варијанте... Но, скоро свака се завршава тако што сам ја на поду!
Неко куца и улази у собу чика Тома Хладни (наш селектор)
- Одмараш ли Перуне?
– Одмарам, одмарам... кажем мирно.
– Види - рече – ми смо нешто разговарали (стручни штаб), па они предлажу да би можда добро било да кажеш да те боли рука. Доктор (наше екипе) ће ти дати потврду да је то тачно. Знаш, велики је успех што си у финалу. Светском сребру додаш европско, и – супер! Тек ти је двадест и једна година, имаш кад. Опасан је овај Савченко!
– Нећу! – кажем. – Нема шансе. Боксоваћу па што буде! – одлучно одговарам.
– Па да, свака ти част! Рекао сам ја њима „Неће Перун хтети”... Ма, шта! Победићеш га ти, има вечерас да славимо! – прелази чика Тома у другу крајност. – Ајд' одмарај, видимо се после!
И оде... Повриједио ме је овај њихов предлог.
– Мисле ли они да сам ја кукавица – љутим се у себи.
Мало касније, опет неко куца и улази...
– Могу ли..? Пита старији крупан човјек.
- Изволите, изволите... – кажем.
– Ја сам чика Шојић, бивши боксер Партизана, био сам репрезентативац и шампион Југославије. Дошао сам да те измасирам, ако желиш да се опустиш, ...да ти помогнем, ја добро масирам.
– Па може, хвала! У тих сат времена давао ми је савјете како да боксујем, говорио да вјерује да имам шансе, и испричао ми своју судбину. Како је доживотно искључен из бокса, јер је на једном мечу ударио судију, који му је навијајући за противника, без разлога дао три јавне опомене и дисквалификовао га... И тако, морао је трбухом за крухом у Њемачку... Тај добри, благородни човјек, његова пажња и прича су ми повратили мир...
У холу дворане спортова почео сам са загријавањем уочи меча... Прије мене је свој финални меч боксовао Сретен Мирковић, кренуо је према рингу праћен нашим тренерима, чика Бруном Храстинским и Славком Соргићем. Пожелио сам му срећу, очекујући да се један од тренера врати, да буде уз мене. Међутим, нико није долазио. Обузела ме је срџба:
- Сада кад ми највише требају, нема никог од њих. Мисле да ћу одмах изгубити, отписали су ме.
Било ми је непријатно од тренера и боксера осталих земаља што сам сâм. Чинило ми се да ме сви са чуђењем гледају, и као да би да ме питају: „Како то да си сам”?
Срећом, у том тренутку однекуд се појави Драган Вујковић, о, како ми је пуно значило његово присуство, сад више нијесам изгледао напуштен и прежаљен. Као и прошле године уочи мог меча са Гамаром, Драган ми је давао савјете, бодрио ме, али мени је једино било важно што је уз мене, и што више присутни тренери и боксери не могу онако с чуђењем да ме гледају како се сам загријавам за финалну борбу.
Мирковић је изгубио, крећем према рингу, тренери ми прилазе, ја им љутито рекох:
- Добро се сјетисте да дођете!
Гледам Савченика преко пута мене, снажан, мишићав, четвртаст; гледамо се у очи... Желим да му погледом покажем да се не бојим (и не бојим се). У том тренутку, свјестан свог страшног изгледа – он стеже своје набрекле мишиће, као да каже: Гледај што те чека! О, како је погријешио. Тај његов гест је растјерао и посљедњу трунчицу зебње и респекта код мене. Е, нећеш вала Савченко... И кренух, ка титули првака Европе!
А, како се у једном трену десило да је та - „већ освојена“ титула, висила о концу пред сам крај треће рунде?
Осјећајући да ћу не само „преживјети“ овај меч, него да ћу у њему и побиједити, гледао сам да до краја одржим ниво концетрације и покретљивости, којом сам толико изненадио Савченка, да никако није умио да нађе право решење, и створи позицију у којој би могао да пласира свој разорни ударац.
Но, тада, настојећи да га у повлачењу држим на дистанци, понављањем лијевог директа: једном, два, три пута... одједном, је успио да ми довољно приђе, и преко моје лијеве руке (док сам је враћао назад) зада страховит ударац десном руком. Осјетио сам како ми је кроз главу и читавим тијелом прошла „струја“, од које ме је у трену обузела обамрлост, несигурност владања покретима, док ми је у глави све зујало. „Не, па зар сад, крај је тако близу. О, Боже!“ - помислио сам у магновењу, срећом, био ми је довољно близу да га ухватим са обије руке, и чврсто стиснем.
У покушају да се ослободи мог загрљаја, он ме је као перце окренуо око себе, судија је интервенисао, опоменуо ме је због држања...све то од његовог ударца, до опомене судије је трајало непуних десетак секунди, али довољно дуго да дођем к`себи. До краја сам наставио као да ништа није било...
Послије додјеле медаља, срећан и поносан одох у свлачионицу, скидох са себе опрему и пођох у купатило...кад тамо, испод туша излази – он! Погледасмо се, он озбиљан, ја помало збуњен, не знам шта да кажем, осмијехнух се...
– Да ли је по твом мишљењу борба била равноправна – упита ме.
За тренутак, би ми криво: „Да неће да каже да сам неправилно побиједио”- помислих, и обузе ме осјећај пркоса, али се у задњем тренутку савладах и рекох: „Па, била је прилично изједначена” – покушавајући да тим својим „признањем“ ублажим бол губитка трона и неприкосновености, великом шампиону.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
