Пише: Давор Штефанек
Обрадовао ме је рођендан Спортског Журнала. Три деценије излажења, три деценије праћења свих спортских догађаја, три деценије јасне, садржајне и тачне информације подељене са читаоцима, могу само врсне новине и сјајни новинари. За њих и њихов и наш Журнал, шампиони, срећан Вам рођендан.
Шампиони се друже са шампионима, Журнал је шампион у својој области и није само уз нас, олимпијске и светске победнике, већ уз све спортисте земље Србије. Као у свим животним сегментима и у сваком послу, треба се едуковати. Кад читаш Журнал, имаш едукацију пред очима и прилику да се упознаш са спортовима које не познајеш довољно.
Моје дневне активности крећу информисањем са његових страница. Кафа и Журнал. Шта је било јуче на спортским теренима, које су манифестације одржане и које следе, шта је тема из рвања. Садржај одређује занимљивост, то је у Журналу повезано једно с другим и сви спортови су на једном месту. Имате све, извештаје са фудбалским утакмица бетон лиге и највећих такмичења. И због тога сте велики.
Обишао сам земаљску куглу, земље и велике престонице и имао у рукама светске спортске часописе. Журнал је њихов пандан, врх.
Имао сам непуних пет година кад је изашао први број. Испратили сте сјајно моју каријеру, од првих медаља и трофеја у најмлађим категоријама, до данас. Сведок сте, не само мојих успеха, већ комплетног српског спорта. Били сте увек добронамерни и велика подршка и знам да ћете такви и остати. За добробит српског спорта и спортиста.
Знате, кад млади спортиста види своју слику у Журналу, причу о себи, мора да му буде драго, прођу га жмарци. После толиког броја победа, одличја и признања и данас се тако осећам.
Људи чине посао. Журнал је квалитетан захваљујући њима и не би био такав, да није њих. Судим то по онима које знам, а знам их пуно, најбоље оне који прате рвање. Дуле Васиљевић сјајно уређује борилачке приче, са Дејаном Стевовићем сам се упознао 2008. на Олимпијади у Пекингу, кад сам освојио олимпијско злато у Рију 2016. године, Влада Тодоровић и он су све сјајно испратили. Рад Спортског савеза Србије, чији сам председник, сјајно се прати, све активности су на страницама Журнала, што је, морам признати, велика подршка.
Издвојио бих Будимира Цвијетића, са њиме најдуже сарађујем, најбоље се познајемо. Кад сам, први пут, из Спартака прешао у Пролетер, дочекао ме у Зрењанину и кренули су наши разговори и приче за странице Журнала. Са нама је током припрема, на европским и светским првенствима, члан рвачке породице, ми га таквим видимо. Огромна је подршка и попут свог Журнала, увек добронамеран. Упознао је моју породицу и кад се видимо или чујемо, увек кренем, „поздрављам најбољег”.
Пред Игре у Рију огроман притисак, видим да сам спреман за медаљу, после светске титуле хоћу и олимпијску и Буда је све то написао. Пред пут конферeнција за новинаре у Зрењанину, неке сам први пут видео и кажем му, постави питање и обухвати све, да одагнам притисак и једним одговором све задовољим. Увек је подршка, а био је и раме за плакање. Сећам се, осване у Журналу, прва велика медаља спортисте и функционера, кад сам био други на СП у Будимпешти 2018, а у наручју син Матија, моје злато. Журнал је био свуда и уз нас.
Па, и ја сам део Журнала. Више фотографија чији сам аутор су објављене. Назове Буда пред једне припреме на Белмекену, „сликај Даворе тим пред границу”. Аутобус стане, пострoјимо се и – сутра фотка у Журналу. Више није требало да зове, добијао је фотографије, видео записе са тренинга, са припрема из Америке, са Кубе... Могао бих дуго о Вама.
Срећно, останите као и до сада, подршка спортској Србији, а знам да ћете бити још бољи. На истом смо задатку.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.