Ништа чудно јер је млади Сомборац, сада већ НБА звезда, познат као љубитељ коња и коњичких трка.
Поред стазе је био и Марко Новаковић, један од најбржих српских али и светских кајакаша, вишеструки освајач одличја на светским и европским првенствима. Финалиста Олимпијских игара. Горостас из Бечеја није случајно био на северу Србије.
– Љубав према коњима и овом спорту траје годинама. А сасвим случајно сам ушао у тај свет. Разговор са другаром па идеја да обиђемо коњиће у једној штали у Бечеју. Дошли смо код човека, упознали се... Питао сам га да ли могу да долазим чешће а чика Дуле се, наравно, сложио.
Склопљено је и прво пријатељство.
– Дастин, Дача. На њему сам учио.
За вожњу кајака важна је равнотежа. А на коњу...
– Доста је тешко, свакако теже него у чамцу – нема дилему Новаковић. – Ни сада не могу да кажем за знам да јашем. Треба доста времена и искуства, слушам савете. Једно је што видим у каубојском филму али када стварно узјашете... Некада рефлексно реагујем руком, као у кајаку, коњу то не прија. Неколико пута сам могао да „одлетим”.
Уследило је и прво седање у сулке.
– Ни тај почетак није био лак. Долазио сам кад год сам имао слободног времена. Учио сам по дворишту. У почетку су ме болеле руке, ноге, леђа... Сада возим са два прста.
Сат по сат, дан по дан, Марко је улазио у нови свет. Донео је занимљиву одлуку.
– Питао сам се, зашто не бих пробао да тренирам неког касача. Избор је пао на Индиана, тркачко грло. У суштини је био отписан, па сам био у идеалној позицији. Пробаћу, па шта буде.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.