ZA SVE JE "KRIV" POŠTAR ILIJA - Olivera Moldovan okončala karijeru

0

Srpska reprezentativka u Kajaku podvukla crtu pod rezultatski uspešnu takmičarsku karijeru

FOTO: N. Negovanović

Srpska kajakaška reprezentacija ostala je bez jednog od simbola u prethodnih deceniju i po, bez devojke koja je rezultatima, ali i likom, godinama pronosila slavu naše države širom planete.

U poslednjim danima 2018, Olivera Moldovan je i zvanično rekla „zbogom” aktivnom bavljenju kajakom. Rastanak je bio emotivan, ali, ne i bolan, jer, kako tada reče starija od zlatnih sestara srpskog sporta, od kajaka će da pamti samo lepo. A da je bilo lepog, bilo je.

– Nije mi bilo teško da presečem, već neko vreme sam razmišljala o toj odluci. Iskreno, već mi je bilo previše putovanja, pakovanja, selidbe s jednog na drugo mesto. Po prirodi sam statična – kaže Olivera. – Poklopilo se da sam završila studije, dugo sam to odlagala. U suštini, želela sam promenu.

Oliverine medalje

Svetsko prvenstvo

2014. Moskva – srebrna medalja (K2-500)

2013. Duisburg – bronzana medalja (K2-200)

Evropsko prvenstvo

2015. Račice – bronzana medalja (K2-200)

2014. Brandenburg – bronzana medalja (K2-500)

Evropske igre

2015. Baku – srebrna medalja (K2-200)

Univerzitetske igre

2013. Kazanj – srebrna medalja (K2-200)

2013. Kazanj – bronzana medalja (K2-500)

Svetsko univerzitetsko prvenstvo

2010. Poznanj – srebrna medalja (K2-500)

2010. Poznanj – srebrna medalja (K2-200)

Da li se sećate prvog sedanja u čamac?

Naravno. Bilo je to 2001. Komšija, poštar Ilija, koji se preziva baš kao i mi, Moldovan, odveo je Nikolinu i mene u BSK, klub koji je baš tih godina reaktiviran. Nikolina se odmah zadržala, ja sam se dvoumila, odlazila, pa se vraćala. Sve dok nisam prelomila i ostala. Eto, punih 18 godina. Iskreno, nismo ni imale mnogo izbora u tada malom mestu. Borča je sada prenaseljena – smeje se Olivera.

Kada ste osvojili prvu medalju?

– Posle godinu dana treniranja. Kao juče da je bilo, sećam se svakog detalja. Na Državnom prvenstvu u Višnjićevu sam bila druga u jednosedu na 500 metara. Pobedila sam Nikolinu i ostale devojke iz mog kluba. Bila sam presrećna. Kvadratna medalja sa veslom u boji, razlikuje se od većine ostalih. Čuvam je u kolekciji.

Koji rezultat smatrate najvećim uspehom u takmičarskoj karijeri?

– Srebrna medalja sa Svetskog prvenstva u Moskvi 2014, u dvosedu na 500 metara sa sestrom Nikolinom je definitivno najveće sportsko dostignuće. Ali, zauvek ću da pamtim 2010. godinu kada smo, takođe u Moskvi, odbranile evropsko zlato u konkurenciji mlađih seniorki. To nam je bila najbolja trka, izašle smo iz zone svesti.

Igre u Rio de Žaneiru, četiri godine kasnije, nisu prošle kako se očekivalo?

– Rio ne mogu da prebolim. Tada sam shvatila da u životu nije sve crno ili belo. Rečeno mi je da treba da promenim trenera, promenila sam. Rečeno mi je da treba da smršam deset kilograma, smršala sam. Rečeno mi je da sa Nikolinom treba da pobedim na izbornoj kontroli, pobedile smo. I posle svega, opet nisam imala mesto u dvosedu. Jednosed ipak nije moja specijalnost. Završilo se kako se završilo. Ogromno razočaranje, ali i iskustvo, životno.

Bez obzira na sve, nikada se nije postavljalo pitanje vašeg odazivanja u nacionalni tim?

– Kolege su se šalile na moj račun, ali, uvek sam govorila da imamo najlepšu opremu i zastavu. Predivno je bilo videti srpske zastave u olimpijskom selu. Takođe i himna... Da li „Hej Sloveni” ili „Bože pravde”. Svaka na svoj način.

Vama se intonirala samo „Bože pravde”?

– Nije. Na juniorskom prvenstvu Evrope su pustili „Hej Sloveni”. Verovatno nisu očekivali da neko iz Srbije može da pobedi. Greškom je krenula nekadašnja himna, ali smo bile ponosne i dok smo je slušale. Kasnije su bili spremni za nas, nije bilo previda.

Sportska priča kajakaške šampionke nije završena. Ostaće u kajaku, posvetiće se radu u matičnom borčanskom BSK.

Tati medalje, mame bi nas ušuškala…

Olivera je najstarija od tri ćerke u porodici Moldovan. Nikolina je mlađa godinu, Branka pet.

– Branka je naš najveći navijač. Nije moglo da prođe da se vratimo sa takmičenja a da ona ne priredi doček. Pokojni tata je mnogo voleo medalje. Radovao bi se ma kog da su sjaja, sa bilo kog takmičenja, pa makar i sa Borčanske regate. Nosio ih je, hvalio se prijateljima. Srčan je bio...

Koja je mamina uloga u sportskoj priči?

– Ne mogu da kažem da nije navijala ili se nije radovala. Ali, njoj je bilo najvažnije da se vratimo zdrave. Napravi bi nam tortu, nahranila nas, ušuškala...

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru