Милица Старовић на највећој сцени од Медитеранских игара у Мерсину 2013. године

0

Пробијала се талентом и радом. Од перспективне кајакашице новосадског Лимана до узданице репрезентације Србије, једне од најуспешнијих у свету у последњој деценији: Милица Старовић

ФОТО: Н. Неговановић

Иако можда није све ишло брзо колико је желела, као да је било суђено да једног дана крене у освајачке походе. Успон је кренуо тек у 25. години.

- Да, резултати су кренули од моје 25. Претходно сам била присутна у кајаку, али сам била више посвећена школи и факултету, на првом месту ми је било то да решим, а упоредо са кајаком је ишло па је било доста захтевно – искрена је Старовићева.

- Кад сам завршила факултет, могла сам максимално да се посветим кајаку, и то у оној мери колико је било потребно за врхунски резултат: апсолутна посвећеност.

Шта је био мотив за борбу?

- Мотивација је увек била природно у мени, некад сам желела да докажем нешто другима (углавном у млађем добу) а некад сам желела да докажем самој себи да сам у стању да урадим нешто чак и када не верујем потпуно у то, бар не на свесном нивоу, увек је вера у мени покретала све и није ми допуштала да мислим да је нешто немогуће, посебно не да одустанем.

Рођенданске жеље

Пре два дана Спортски журнал је обележио 30 година од првог броја.

- Наш однос је одувек био и више него добар, посебно сам захвална за то што је кајак присутан у Журналу, обзиром да је неправедно, наспрам резултата које постижемо, често изостављен у медијима. Спортски журнал нас је увек испратио у свему и на томе најискреније хвала. Желим срећан рођендан Журналу, и да нам траје још дуго!

Најлепше и најискреније жеље из Журнала упућене су Милици која данас прославља 32. рођендан.

Када сте први пут осетили да је то то, и да вас чекају велики резултати?

- Одувек сам се водила тиме: колико радиш толико вредиш и бићеш добар онолико колико си спреман себе да даш. Тако је било у мом случају. Преломни тренутак је била 2012. година када сам чврсто одлучила да ћу најмање две сезоне да тренирам максимално, и да дам све од себе. И већ на првом националном такмичењу у сезони 2013, на Купу Србије, победила сам у једноседу на 500 метара. Било је то за мене право просветљење, знак да сам на добром путу и да треба наставим да радим без икаквог размишљања. Осећала сам да велике ствари тек предстоје.

Све је почело на Медитернаским играма у Мерсину и Универзитетским играма у Казању 2013. године. Како данас гледате на те резултате?

- За мене је то драгоцено искуство. Заправо... свако такмичење и свака трка су прича за себе. То су конкретно за мене биле међународне трке где сам се пробијала и доказивала себи да имам квалитет, али да ми је потребно још доста рада.

Уследила је сарадња са Далмом Бенедек и тренером Душаном Ружичићем која је све променила. Да ли вам је то била прекретница у каријери?

- Сарадња са њима је за мене била од огромног значаја. Повезао нас је Мирослав Родић, тадашњи селектор. На крају сезоне 2014. је предложио Душану да ме позове и да пробам двосед са Далмом. Већ на прво седање у чамац смо „кликнуле“. Обе смо биле усмерене само на двосед, вредно смо радиле, па резултат није могао да изостане.

Прва сезона са Далмом и одмах четири одличја око врата. Квалитет је дошао до изражаја, а на Светском првенству у Милану је изборена и олимпијска квота. Какве су успомене на ту сезону?

Само да је такмичење

Красе вас шарм и харизма. Да нисте кајакашица, били би...?

- Хмм... – замислила се Милица. - Да нисам кајакашица, морала бих да будем у неком послу где је наглашен такмичарски моменат.

- Милано је дивна успомена, читава сезона 2015. је била невероватно успешна за нас две. Драго ми је што смо биле тим, што сам имала с ким да поделим срећу и емоције – каже Милица која је те 2015. заслужила признање за најуспешнију спортисткињу Србије.

И док је двосед блистао, једносед као да је био зачаран. Москва, Пловдив, Београд, Сегедин. Могао би да се напише роман „Моја четврта места“ са вашим потписом. Које од тих финала је било најболније?

- Ух… најболније је последње у низу четвртих места, у Сегедину на Светском првенству. Читав сплет околности које су се догодиле. Признајем да ме је погодило и заболело. Али све је то део спорта.

Светско првенство у Рачицама је коначно донело радост у једноседу, мада ни у том финалу није све било „глатко“. Како гледате на то такмичење и освојену бронзу у дисциплини К-1 200?

- Рацице су ми у много лепом сећању, толико се лепих и добрих ствари тамо издешавало. Победа нашег двоседа Томићевић-Зорић, као нешто најупечатљивије у нашем кајаку. Драго ми је да сам била тамо и део тога, а још ми је драже да сам се и сама окитила медаљом. Они су ми послужили као инспирација. Наравно, у мом случају мора да буде бар мало драме, тако да је након завршетка финала, на семафору моје име изашло на четвртој позицији. Седела сам на понтону за мерење чамаца и нисам могла да се померим, не толико од умора због трке колико због немоћи да поново видим своје име на првом месту испод медаљаша. Срећа па су то били незванични резултати, после фото финиша и званичних резултата, одлука је пала да Словенка Шпела Пономаренко и ја делимо треће место. Мојој срећи није било краја...

Какве су успомене на Рио 2016 и ваше, за сада једине, Олимпијске игре?

- Рио ми није у нарочито лепом сећању, било је доста турбулентно током читаве сезоне. У спорту има успона и падова, а Рио је мени био ово друго, такође и велики лекција и искуство.

Четири, тј. пет година касније имате нову прилику... Сада у једноседима. Да ли је то шанса за „оно највеће”?

- Не бих да трчим пред руду и говорим унапред... али просто, ја толико верујем у свој рад и све године рада иза себе, за Токио желим да будем најбоља и да то буде на моју радост, али и да обрадујем целу Србију. Искрено, верујем да јесте шанса и за оно највеће.

Да ли одлагање Игара нешто ремети или је у глави само помисао да се што боље припремите, па када год буду одржане – добро је?

- Није ме демотивисало, у глави сам само померила календарски, те наставила да радим са истим жаром и љубављу која ме покреће. Надам се да ће бити било каквог међународног такмичења ове године, чисто ради одржавања такмичарске форме. Једина добра ствар у свему је: свима нам је исто. Није нико поштеђен ове ситуације – закључила је Милица Старовић.

Храброст за 500 
Да ли вам више прија једносед на 200 или на 500 метара?
- Обе дисциплине имају нешто своје, не бих се могла да одлучим коју више волим. Зато обе и веслам. Више ценим једносед на 500 јер је то дисциплина која захтева озбиљнији рад, посвећеност и „намештену“ главу. Изискује храброст и на самом крају суочавање са свим мукама које носи финиш добро извеслане трке.

Повезане Bести

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру