Деби Александра Каракашевића у Штутгарту био је давне 1992, од тад ”прескочио” је само један Шампионат Старог континета и то 2013. после операције Ахилове тетиве.
У Будимпешти, пре два дана рекао је збогом репрезентацији, са бронзаном медаљом око врата. Урадио је то у 41. години, после 25 година каријере коју је почео у Југославији, а завршио у Србији. У две и по деценије , који су најсјанији моменти са Европског шампионата?
– Прва медаља у миксу на Европском 2000. године у Загребу, затим 2005. година и прво српско злата, први пут се чула српска химна на званичном такмичењу и први пут се завијорила наша застава. Наравно и 2011. и прва медаља у синглу, као и сад ова бронза. За медаљом у миксу сам почео и заокружио циклус – набројао је Каракашевић.
Без новца све је кратког даха
У Будимпешти репрезентацију је водио Илие Лупулеску.
– Овог пута сам и био против тога. Која је сврха да човек дође из Америке да би радио џабе. Све је то кратког даха и није решење без професионалног тренера. Ипак, дошао је...Воли стони тенис. Волео бих да са људима који ће доћи нађе заједнички језик, али сумњам – рекао је Каракашевић.
Као и увек биће онаквих и оваквих прича, увек постоје они који желе да умање успех?
– Могу да причају шта хоће ово је велики шампионат, 46 држава се такмичи. Људи не схватају величину Европског. Колико ј е великих играча завршило каријеру без континенталне медаље. Па Гатијен је био вицепрвак Олимпијских игара и светски шампион, па никад није успео да узме медаљу у Европи. Чак ни систем не помаже. Они, који као и ја играју по три дисциплине су под огромним притиском.
Сатнице су се безмало поклапале.
– Одиграо сам у рунди од 16 меч дубла у седам сетова и 20 минута после тога сам већ играо полуфинале микса. Све се поклопило како не треба. Били би прваци Европе да сам имао бар мало времена између да дођем себи. Треба дићи комплетан систем после таквог пораза.
Све се ломило на лоптици.
– Нећу да будем нескроман. Пресрећан сам због медаље, али не може да не заболи кад тако тесно изгубите. Имам 12 медаља са шампионата и сигурно још 12 четвртфинала у којима сам играо за одличје. Знам шта она значе и како се тешко долази до њих и зато ми је још држае сад кад сам успео да освојим у 41. години и то по повратку после повреде.
Од сјаја до беде Савеза
Од сјајних времена, преко санкција, беспарице...све је то Каракашевић прошао у две и по деценије играња.
– Слободан Грујић и ја смо били ту кад смо били у светском врху и после тога сами претурили сва она вађења виза, одласке на турнире преко Будимпеште и долажења у Јапан на три сата пре почетка Шампионата. Док су се нормалне реперезнтације већ увелико данима навикавала на нове временске зоне. Сад смо дошли дотле да у Србији мењају председника на свака три месеца, као да је то најважнија ствар на свету. На играче нико не стиже да мисли. Само се прича ко је украо, а ко слагао. Баве се искључиво собом а ми смо ваљда декорација. Десет гума за рекет нису могли да обезбеде, све велики спортски радници...
Обећали сте растанак са репрезентацијом?
– Јесам, играћу само за клуб. Последњих годину и по било је изузетно тешко. Дао сам све од себе да се пласирам на Олимпијске игре. Био је то дуг и тежак пут. Био сам у Рију и после тога са испунио друго обећање дато себи пре свега. Желео сам да ставим тачку са медаљом на веропском. Нисам имао паузу, није било времена. Већ два месеца нисам ухватио дах. Драго ми је да се исплатило. Веома сам желео да будем на Играма и драго ми је да сам са Рутом Паскаускине, једином партнерком у ових 16 година заокружио причу и освојио одличје.
Шта остаје иза вас?
– Остају Јевта и Пете, који нажалост већ седам осам година највише испаштају због свега овог што се догађа у Савезу. Тамо никог није брига да ли се тај пинг понг игра и да ли има неких играча. Они постоје само због себе. И овде су били близу, али и њима је већ мука од свега – закључио је Каракашевић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.