– Шах је моја прва љубав и мислим да ћу га играти целог живота, то је за мене и уметност и спорт, једноставно право уживање, истиче шампионка.
Кад сте заволели игру на 64 поља?
– Научила сам шах од старије сестре Аманде у шестој години, а у трећем разреду мама Андријана ме је уписала у шаховску секцију. Она ми је била највећа подршка, ослонац... мама је заслужна за све моје успехе. У јануару претходне године сам остала без највољеније особе и ову титулу посвећујем мами.
Уз титулу освојили сте и трећи бал за женског интернационалног мајстора, шта је следећи циљ?
– Можда ће звучати нескромно, али желим да освојим титулу мушког велемајстора и да побеђујем мушкарце – каже самоуверено Адела.
Да ли ће ускоро даме бити равноправне са јачим полом за шаховском таблом?
– Па, ми смо и сад равноправне, само што се у мушки шах више улаже, веће су награде на њиховим турнирима, имају боље шансе да напредују, али ми имамо вредније резултате, уз осмех констатује двадесетогодишња Београђанка.
Уписали сте Електротехнички факултет, како усклађујете предавања и рад на шаху?
– За сад иде добро, тек је почетак студија, ако будем морала да се одрекнем једне љубави то сигурно неће бити шах, то сам чврсто одлучила, а самопоуздање ми је дао и овај последњи успех на првенству државе у Земуну – казује Адела.
Члан сте репрезентације Србије од 2014. године, учесник Олимпијаде у Азербејџану 2016 , могу ли девојке на наредним такмичењима до медаље?
– То је тешко питање. Имамо сјајног селектора Бранка Дамљановића , одличан састав: Јована Рапорт, Ирина Чолушкина, Љиља Дрљевић, Јована Ерић, пуно талентованих девојака и моја маленкост, али доста су нам одмакле Кина, Русија, Украјина ... Понекад за успех треба имати и среће.
Колико дневно радите на шаху и да ли имате тренера?
– Нема правила, у просеку три сата дневно, а ако због обавеза „прескочим“ рад то морам да надокнадим. Што се тиче тренера тренутно га немам, велику захвалност дугујем мом првом учитељу, ФИДЕ мајстору Ивану Мартићу.
Да ли имате неку помоћ Шаховског савеза, клуба?
– Од Савеза немам баш никакву помоћ, као и да не постоји. Клубови Београд и Јелица ПЕП ми помажу колико су у могућности, плаћају ми учешће на турнирима. Велику захвалност дугујем Аци Милићевићу и Душану Цогољевићу, председницима моја два шаховска клуба. Они ми излазе у сусрет, подржавају моје успехе.
Може ли у Србији да се живи од шаха?
– Дефинитивно не. Женски шах је потцењен, награде на турнирима су углавном мизерне. Код мушкараца је нешто боља ситуација, али и они морају да држе часове, да играју за више клубова, да би колико–толико обезбедили егзистенцију – истиче млада репрезентативка.
Шампиони се не стварају преко ноћи, на шаховском небу се појавила нова звезда, а колико ће сијати зависи само од Аделе Великић, њене спремности на одрицања и мукотрпан рад. Нека јој богиња Каиса буде од помоћи.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.