Многобројни спортисти „са оне стране Дрине” играју за Орлове: У срцу носе Републику Српску, а играју за Србију!

Нема значајнијег успеха са неког међународног такмичења који се на улицама свих већих градова у Републици Српској не прослави уз сирене аутомобила, родољубиве песме, патротизам, српске тробојке, три прста, потоке пива и скандирање “Србија, Србија... шампиони, шампиони...”

Сви љубитељи спорта, али и већина спортиста из Републике Српске, која постоји већ више од четврт века, свој идентитет су пронашли у Србији и игрању у државном тиму Србије, у обе конкуренције.

Спортска хероина, бриљантна одбојкашица, проглашена за најбољу спортисткињу у Србији у 2017. години, Билећанка Тијана Бошковић, иначе најбоља играчица света, свим спортистима и својим сународницима у Републици Српској, са екрана РТРС-а упутила је честитку:

– Срећан вам 9. јануар, Дан Републике Српске, носим је у срцу...

Шпановићи из Поткозарја

Једна од најбољих атлетичарки света, скакачица у даљ Ивана Шпановић, прошле године за Спортски журнал је ексклузивно открила своје корене и то је истакла с поносом:

– Мало нас је, наше презиме је ретко. Шпановићи су из околине Козарске Дубице, у Републици Српској.

Сва спортска деца Републике Српске, овде расла и одрасла, која у Србији, носећи њен дрес, или бранећи боје клубова, постижу велике резултате, у Републици Српској се славе као успех свих нас! Свих ових минулих 26 година.

Листа је дуга... Све је почело након проглашења тадашње Српске Републике Босне и Херцеговине, 9. јануара 1992. године, када још све није мирисало на ратне страхоте, а многи веровали да ће превладати разум и толеранција.

Била су то тешка времена, Савезној Републици Југославији су уведене санкције Савета безбедности УН, спортисти су понижавани на свим меридијанима. Тада се југословенство уствари поистовећивало са Србима и српством, кажњавани су спортисти само једног југословенског народа.

„Лед је пробио” свестрани спортиста из Добоја, Александар Ђурић, легенда и икона сингапурског фудбала (тамо га зову Дурић), рекордер по броју голова и један од најефикаснијих фудбалера на листи стрелаца Светске фудбалске федерације (ФИФА).

Беседе Вање Грбића

Прослављени одбојкаш Владимир Вања Грбић шесто је био гост Бањалуке и Републике Српске, његове беседе су увек одмерене и занимљиве, с пажњом могу да се слушају као поучна штива. Једне прилике у Граду на Врбасу је рекао:

– Кад смо постали олимпијски победници у Сиднеју 2000. скоро цела репрезентација је имала крајишко-лички, односно херцеговачки корен. Људи који вуку корен из динарског система су крупни, високи и умешни, истински горштаци, најздравија раса, доказала је то и наука! Због тога смо и побеђивали у одбојци, генерално спорту, ту је тајна нашег успеха јер већина нас су управо ти Срби, који су се населили у Србију, Војводину, Београд...

Он је био фудбалски голман, потом каратиста, да би прешао на веслање. Као шампион Југославије 1991. године у кануу једноседу на 10.000 метара добио је позив да учествује на Олимпијским играма у Барселони.

Његов одлазак за главни град Каталоније био је право путешествије, без докумената и пасоша, само са позивницом МОК-а, преко Мађарске, Аустрије и Француске домогао се шпанског тла и наступио под олимпијском заставом на највећој светској спортској смотри.

После тога је отселио за Азију и Аустралију где је постао истинска спортска икона, а свој живот је „уоквирио” у аутобиографској књизи „Иза границе”.

Тек 1995. године, након укидања неправедних санкција, кошаркаши СР Југославије су озарили срца и навијача у Републици Српској феноменалним подвигом и успехом на Европском првенству у Атини, кад су се попели на највише постоље.

Караџић, Арнаутовић и Арсланагић

Деведесетих година минулог века рукометни дербији између бањалучког Борца и Приједора били су истински спортски празници, дворане Борик и Младост биле су увек дупке пуне. И једни и други су играли у систему СР Југославије, али и у такмичењима Републике Српске.

Остаће записано и запамћено да је у финалу Купа 1993. године у Борику Борац победио најљућег ривала захваљујући сјајним интервенцијама Златана Арнаутовића, олимпијског победника, који је иначе рођен у Приједору. Победнички пехар капитену Бањалучана уручио је лично председник Републике Српске Радован Караџић, уз честитке: „Свака част Арсланагићу!?”

Кад су председника исправили у презимену голмана и капитена Борца, он је поново пришао јунаку финала и рекао: „Алал вера Арнаутовићу!”

Било је то време великог патриотског набоја, а у репрезентацији „плавих” играли су Предраг Саша Даниловић, Дејан Бодирога, Зоран Савић, Жарко Паспаљ, чији корени сежу до Републике Српске.

Стизале су године успеха и радости у већини колективних спортова, Република Српска је имала своје орлиће: рукометаше Бањалучане Небојшу Голића, Дејана Унчанина, Младена Бојиновића и Данијела Шарића, одбојкаша Ђорђа Ђурића из Љубиња, али и браћу Грбић, Владимира и Николу, кошаркаша Дејана Бодирогу, рођене у Клеку, али са дубоким кореном у источној Херцеговини...

Како је време одмицало све више спортиста из Републике Српске је бирајући између БиХ и Србије изабрало грб Орлова, а првим наступом под тробојком сви су имали исту констатацију:

– Мој животни и спортски сан је остварен!

У трећем миленијуму човечанства мрежа спортиста из Републике Српске разгранала се у репрезентацијама и клубовима Србије.

Кошаркаши, рукометаши, одбојкаши, те такмичари у појединачним спортовима на срцу су имали, и носили, двоглавог орла Немањића.

Република Српска и сад има „своје” репрезентативце:

ОДБОЈКА: Тијана Бошковић, Бранкица Михајловић

КОШАРКА: Саша Чађо, Огњен Кузмић, Мирослав Радуљица

ЏУДО: Александар Кукољ, Немања Мајдов

ВЕСЛАЊЕ: Миленко Зорић (веслање)

ВАТEРПОЛО: Иван Басара

Место рођења није важно, већ припадност и идентитет, патриотизам... То потврђују и играчи седеће одбојке, сви махом из Републике Српске, али су на европским и светским првенствима играли под заставом Србије.

На недавној свечаности Избора десет најбољих спортиста Републике Српске у бањалучком Банском двору светски шампион џудиста Немања Мајдов, који је рођен 1996. године у Српском Сарајеву (данас Источно Сарајево) проглашен је за најбољег спортисту из Републике Српске.

– И ми као народ можемо да се похвалимо светским шампионом, имамо најјачег такмичара, Немања Мајдов је најјачи Србин на свету. Поносни смо на то – рекао је председник Републике Српске Милорад Додик, уручујући му признање, уз громогласан аплауз препуне конценртне дворане Банског двора, и сам спортиста, некадашњи кошаркаш.

Ненад Боровчанин са Романије

Актуелни председник Боксерског савеза Србије Ненад Боровчанин вуче корен са Романије, са много успеха је боксовао за бањалучку Славију, оставио је дубок траг у “племенитој вештини” у Граду на Врбасу.

Једно време је био и високи функционер у Влади Републике Србије, али и увек радо виђен гост у Републици Српској.

– За мене су Романија, с које корен вучем, родна Лозница, Београд или Бањалука исто, баш као све иједан град у Србији и Републици Српској. Свугде имам пријатеље и радо дођем, међу свој народ – рекао је Боровчанин.

Немања Мајдов се насмејао и одговорио:

– Хвала председнику Додику на подршци, мој успех је уједно и успех Републике Српске. Увек с поносом кажем да долазим из Републике Српске и да наступам за земљу коју волим! Сви смо један народ.

Веслач Миленко Зорић, сребрни са Олимпијских игара из Рио де Жанеира, светски шампион и европски вицешампион рођен је у Санском Мосту, 1989. године.

Био је у колони коју је опевао Неле Карајлић стихом „Од историјског АВНОЈ-а до избегличког конвоја, преко сремске Раче...”, заувек напустивши свој Подгрмеч 10. октобра 1995. године и настанивши се у Бачкој Паланци.

– Сваки пут када изађем на борилиште моје срца куца за наш народ, ма где год он био, за Србију и Републику Српску, нашу Сану и Грмеч – рекао ми је у искреној земљачкој исповести Миленко Зорић након успеха на Олимпијади у Бразилу, такође амбасадор спорта Републике Српске.

Игокеа истински амбасадор

Кошаркаши Игокее који су данас истински амбасадори спорта Републике Српске, првенственим утакмицама против Црвене звезде и Партизана у регионалној АБА лиги чувају истинску везу са Матицом Србијом и Београдом.

– Ову победу у Скопљу посвећујемо и поклањамо свим грађанима Републике Српске којима смо на најбољи могући начин честитали 9. јануар, Дан наше Републике и 26. рођендан. Другачији исход нисмо могли ни да замислимо – рекао је тренер Александровчана Драган Бајић.

Низ је бесконачан и непрегледан. Биће настављен и у будућности јер и данас територијом Републике Српске одзвања врло јасан слоган: „Српска – Србија, никад федерација...”

Од Новог Града и Приједора, преко Бањалуке, до Београда, Пожаревца и Зајечара, односно од Брчког и Бијељине, преко Источног Сарајева, до Ивањице и Врања, Косовске Митровице, Вишеграда и Требиња за једну се репрезентацију навија и она се воли свим срцем и бићем. Свако идуће питање је сувишно.

Бесконачно је спортских мостова који повезују Републику Српску и Матицу Србију. Дрина је заиста само река и ништа више…