Почетна / Микс / Остали спортови

Тихи одлазак доајена фотографије Ивана Милутиновића (1956-2020)

Политикина кућа и Спортски журнал остали су без доајена фотографије, једног од најбољих српских фоторепортера – Ивана Милутиновића
ФОТО: Архива Журнала

Пише: Зоран Стојадиновић

Иван Милутиновић је преминуо у суботу на ВМА после вишемесечне тешке борбе с најтежом болешћу.

Шездесетчетворогодишњи живот посветио је породичној традицији писања историје кроз слике коју је започео његов отац Жика Милутиновић – од 1952.

Политикин фоторепортер чијим се фотографијама најстарија медијска кућа на Балкану и данас поноси.

Иван Милутиновић рођен је 26. маја 1956. Као дете суочен очевим даром за фотографију и бројним наградама за новинске и спортске фотографије свог оца: од Удружења новинара Србије (1954.), Шесте награде на светској изложби новинске фотографије у Хагу 1957, признањем за најбољу фотографију на Светској изложби фотографија, такође у Хагу 1957, Одликовањем Орденом рада са сребрним венцем и Медаљом заслуга за народ 1965. и Златном камером УСНБ 1986, Иван је заволео и посветио се послу у којем је учио од најбољег...

Шестогодишњи рад у Политици Експрес представљао је идеалну праксу Ивану Милутиновићу за нови изазов – почетак рада у новоформираном Политикином листу – Спортском журналу у мају 1990. У 34. био је најмлађи од тројице запослених у нашој редакцији.

- Лако је вама новинарима, вас 100, а нас тројица фотографа... Како све да стигнемо – умео је да каже, али је увек стизао све да уради и своје фотографије среди, ажурира, сачува као сведочанства историје.

Први догађај у првом борју Спортског журнала обележио је фотографијама са Чаира. Враћајући се из Ниша у једном тренутку зауставио је „кеца“ насред аутопута.

- Лакше ми је да сликам пет дана по киши него да чистим ове мушице са шофершајбне – прозборио је остављајући дилему да ли заиста говори истину, а говорио је...

Сликао је и по киши, снегу, спарини, сунцу. Новинари углавном не схватају тежину и одговорност фоторепортерског посла... Бар не до одређеног тренутка...

У зиму 1990. утакмица Купа УЕФА Интер – Партизан многима је у Спортском журналу отворила очи, злонамернима запушила уста... Играло се у предвечерје Дана Републике – 29. новембра, текстови су објављени с даном, фотографије с два – закашњења.

Шта овај пише, какви карабињери, где може новинар да седне поред клупе за резерве и да још прича с карабињерима? Чуј карабињери разговарали на Ђузепе Меаца у Милану“...

Дан касније, у фудбалском сектору појавио се Иван Милутиновић и с врата прозборио:

- Дечко, имам једну твоју слику из Милана. Шта си, бре, причао са оним војницима – говорио је док је руком држао фотографију којом је илустровао хиљаде и хиљаде изговорених речи и доказао аутентичност приче из Милана.

Свима у Журналу постало је јасно да Иван Милутиновић није фоторепортер који се стриктно држи задатка да фотографише дуеле и акције с терена, био је професионалац са осећајем за догађај, амбијент и све што фудбалску утакмицу чини занимљивом, некад и историјском.

Наредне – 1991. ангажовао га је и „Ројтерс“. Паралелно, у слободном времену радио је за реномирану светску агенцију и опет га љубоморни нису разумели...

Све док санкције нису стегле обруч око наше државе у којој је филм за фотоапарате постао дефицитарнији од уља и кафе. Други нису могли јер нису имали чиме, али, Иван Милутиновић је и тада пунио странице Спортског журнала.

Кад се појавио дигитални фотоапарат и то у рукама „Милутиновића млађег“, стигао је и дефинитивни спас дуела са историјских спортских догађаја које други нису имали могућност да овековече... Сликао је све: фудбал, кошарку, рукомет, џудо, бокс...

Испратио је Звездино освајање Купа шампиона, сликао у Минхену и Барију, али и у Ивањици, Лучанима, Суботици...

Награде је добијао сликајући обичним и дигиталним апаратима: „Златну камеру“ Удружења спортских новинара добијао је 1994, 2001, 2003. и 2004. године. 2001, Снимак године Удружења спортских новинара Југославије, ЈУ прес фото – две прве награде 2003...

Изрека Петра Петровића Његоша „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“ у животу Ивана Милутиновића овековечена је делима.

У Политици – једним од последњих: фотографијом са Железничке станице у Београду уз текст „Отишао последњи воз“ – 1. јула 2018. као илустрацију завршетка једне и почетка нове епохе главног града Србије.

Отишао је тако и наш – Иван Милутиновић. Тихо, готово нечујно...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.