Пише: Зоран Стојадиновић
Иван Милутиновић је преминуо у суботу на ВМА после вишемесечне тешке борбе с најтежом болешћу.
Шездесетчетворогодишњи живот посветио је породичној традицији писања историје кроз слике коју је започео његов отац Жика Милутиновић – од 1952.
Политикин фоторепортер чијим се фотографијама најстарија медијска кућа на Балкану и данас поноси.
Иван Милутиновић рођен је 26. маја 1956. Као дете суочен очевим даром за фотографију и бројним наградама за новинске и спортске фотографије свог оца: од Удружења новинара Србије (1954.), Шесте награде на светској изложби новинске фотографије у Хагу 1957, признањем за најбољу фотографију на Светској изложби фотографија, такође у Хагу 1957, Одликовањем Орденом рада са сребрним венцем и Медаљом заслуга за народ 1965. и Златном камером УСНБ 1986, Иван је заволео и посветио се послу у којем је учио од најбољег...
Шестогодишњи рад у Политици Експрес представљао је идеалну праксу Ивану Милутиновићу за нови изазов – почетак рада у новоформираном Политикином листу – Спортском журналу у мају 1990. У 34. био је најмлађи од тројице запослених у нашој редакцији.
- Лако је вама новинарима, вас 100, а нас тројица фотографа... Како све да стигнемо – умео је да каже, али је увек стизао све да уради и своје фотографије среди, ажурира, сачува као сведочанства историје.
Први догађај у првом борју Спортског журнала обележио је фотографијама са Чаира. Враћајући се из Ниша у једном тренутку зауставио је „кеца“ насред аутопута.
- Лакше ми је да сликам пет дана по киши него да чистим ове мушице са шофершајбне – прозборио је остављајући дилему да ли заиста говори истину, а говорио је...
Сликао је и по киши, снегу, спарини, сунцу. Новинари углавном не схватају тежину и одговорност фоторепортерског посла... Бар не до одређеног тренутка...
У зиму 1990. утакмица Купа УЕФА Интер – Партизан многима је у Спортском журналу отворила очи, злонамернима запушила уста... Играло се у предвечерје Дана Републике – 29. новембра, текстови су објављени с даном, фотографије с два – закашњења.
„Шта овај пише, какви карабињери, где може новинар да седне поред клупе за резерве и да још прича с карабињерима? Чуј карабињери разговарали на Ђузепе Меаца у Милану“...
Дан касније, у фудбалском сектору појавио се Иван Милутиновић и с врата прозборио:
- Дечко, имам једну твоју слику из Милана. Шта си, бре, причао са оним војницима – говорио је док је руком држао фотографију којом је илустровао хиљаде и хиљаде изговорених речи и доказао аутентичност приче из Милана.
Свима у Журналу постало је јасно да Иван Милутиновић није фоторепортер који се стриктно држи задатка да фотографише дуеле и акције с терена, био је професионалац са осећајем за догађај, амбијент и све што фудбалску утакмицу чини занимљивом, некад и историјском.
Наредне – 1991. ангажовао га је и „Ројтерс“. Паралелно, у слободном времену радио је за реномирану светску агенцију и опет га љубоморни нису разумели...
Све док санкције нису стегле обруч око наше државе у којој је филм за фотоапарате постао дефицитарнији од уља и кафе. Други нису могли јер нису имали чиме, али, Иван Милутиновић је и тада пунио странице Спортског журнала.
Кад се појавио дигитални фотоапарат и то у рукама „Милутиновића млађег“, стигао је и дефинитивни спас дуела са историјских спортских догађаја које други нису имали могућност да овековече... Сликао је све: фудбал, кошарку, рукомет, џудо, бокс...
Испратио је Звездино освајање Купа шампиона, сликао у Минхену и Барију, али и у Ивањици, Лучанима, Суботици...
Награде је добијао сликајући обичним и дигиталним апаратима: „Златну камеру“ Удружења спортских новинара добијао је 1994, 2001, 2003. и 2004. године. 2001, Снимак године Удружења спортских новинара Југославије, ЈУ прес фото – две прве награде 2003...
Изрека Петра Петровића Његоша „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“ у животу Ивана Милутиновића овековечена је делима.
У Политици – једним од последњих: фотографијом са Железничке станице у Београду уз текст „Отишао последњи воз“ – 1. јула 2018. као илустрацију завршетка једне и почетка нове епохе главног града Србије.
Отишао је тако и наш – Иван Милутиновић. Тихо, готово нечујно...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.