Пише: Владимир Тодоровић
Себастиан Сабо више неће пливати за Србију. Ту не постоји дилема. Да ли ће се са капицом Мађарске такмичити за месец, два, годину или две, за јавност у Србији није важно.
Сабо је одлучио и чекаће колико треба да крене у походе на одличја за наше северне суседе. Мађари знају да добијају момка огромног потенцијала, који је недавно на њиховом државном шампионату на 100 делфин био бржи од светског вицешампиона Кристофа Милака и легендарног Ласла Чеха.
Чекаће и они тренутно другог најбржег делфинаша на свету у овој години са временом 51,34 и власника „А“ олимпијске норме. Када пливачка велесила жели некога, значи да тај заиста вреди.
Да ли је Сабо све смишљено одиграо када је после бронзе на Европском првенству у малим базенима 2017. направио паузу од годину дана и није учествовао на великим такмичењима у 2018? То је период после кога може да мења пливачко држављанство. Можда је било поштено да је одмах рекао да жели да се такмичи за Мађарску. Можда. Можда је и понуда стигла после сјајних резултата у Дебрецину. Можда. Истину зна само Сабо.
Као што и сада 23 – годишњак Сенте тачно зна шта хоће. Хоће сигурност, хоће да буде део система у којем пливање заузима високо место. Живи и тренира у Ђеру, ради у групи у којој су мађарски репрезентативци, тренер Иван Петров је део стручног штаба мађарског националног тима. Резултати су му све бољи. Улагања у њега биће велика. Циљеви још већи. Сежу до олимпијске медаље.
Србија сада „у случају Сабо“ не може ништа да уради. Ни Министарство омладине и спорта, ни Олимпијски комитет ни Пливачки савез. Касно је. Пливање је овде одавно или боље рећи одувек на маргини. Олимпијске, светске, европске медаље Милорада Чавића, Нађе Хигл, Велимира Стјепановића, Чабе Силађија, Ивана Ленђера успевали су да скрену пажњу на овај базични спорт на по неколико дана. И то је све.
Проблеми, који су постојали пре десет или 20 година, актуелни су и сада. Буџет Пливачког савеза Србије је 200.000 евра. Годишњи. Толико у Мађарској има врхунски клуб. Србија нема пливачки тренинг центар. Помиње се градња и за много мање спортове. Пливање очигледно није важно и може да чека. Србија нема ниједан базен са стартним блоковима на обе стране. Србија нема ниједан прави такмичарски блок. Ствари које се подразумевају, за нас су луксуз. И да не набрајамо чега све нема. Много би требало...
Клубови, који су основа система, преживљавају. Гледају да привуку што више деце како би платили енормне рачуне за изнајмљивање базена. Хладна вода, очајни термини су свакодневница, која је прихваћена као нормална. Врхунска остварења и стварање будућих асова је у другом, трећем плану. Ако се деси, деси.
Већа средства из буџета се издвајају тек када се дође до медаље на европским и светским шампионата или олимпијским играма. Како се дошло до тога, колико је требало одрицања, у каквим условима, мало кога занима. Битно је да се каже како је то успех свих и државе и савеза, ретког спонзора и локалне самоуправе. Сви се тада појаве. А када тај исти оствари „неуспех“ и уђе „само у финале“, онда је крив само он. Србија, чувена земља спорта, не прихвата пласман међу осам као нешто вредно помена. Нема честитки, похвала. Само се медаља рачуна.
Има покушаја у последње време Стручног савета ПСС да се направи систем. Организују се кампови, више пажње се посвећује младима, померају се ствари са мртве тачке. Проблем је што су средства која се издвајају симболична. А без улагања нема успеха.
Себастиан Сабо је проценио да иде у боље. Није хтео да ризикује и чека у најбољим пливачким годинама. Требало је да буде носилац младог таласа у Србији. Пројектован за велика финала. И медаље. Можда би отишао и да је у родној земљи имао исте услове. Никада нећемо сазнати. Бригу о њему сада преузеће Мађари.
Сабо је код нас само упалио аларм. Да његовим путем у будућности може још неко да крене. Нажалост, нико га не чује. Поново су покренута питања на које нема одговора. А по обичају код нас, нема ни криваца. Медаље, финала, олимпијске норме не мењају ништа. Чавић, Стјепановић, Хигл, Силађи не мењају ништа. Пливање остаје на маргини. Осим мало ентузијаста, никога то не боли. Као уосталом ни одлазак Саба.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.