Иван Ленђер: Можда се и вратим у базен

Ускоро ће две године како је Иван Ленђер рекао збогом активној пливачкој каријери. Трком штафете 4 х 100 слободно и освојеним осмом место на Европском шампионату у Глазгову, некадашњи јуниорски првак света, четврти на 100 делфин на Европском првенству у Дебрецину 2012. године, вишеструки шампион Медитерана  је отишао са стилом.

Убрзо је напустио Србију и кренуо пут Дубаија, где ради са децом у клубу „Хамилтон“ иначе у власништву Криса Тајдија, некадашњег тренера Велимира Стјепановића.

Сјајни Зрењанинац и дане током пандемије корона вируса проводи у највећем граду Уједињених Арапских Емирата. Карактеристичан дечачки осмех са друге стране екрана. Какво је стање у Дубаију, што се тиче корона вируса?

- Мере су ригорозније него у Србији. Имали смо и ми један период од три недеље када је био практично целодневни полицијски час. Могло је да се иде само до продавнице. Један члан породице и то да претходно најави. Сада се мало попушта, али и даље је забрањено кретање од осам увече до шест ујутру. Сви поштују мере, међутим из мени непознатих разглога број оболелих стално расте. Тренутно не делује да ћемо скоро из неке врсте карантина.

Онда вероватно не треба ни питати да ли су базени затворени?

- Јесу наравно. Већина базена на којима ми радимо функционишу у оквиру школа, а деца не иду у школу тако да вам је све јасно. Прича се да би можда ускоро могло да се дозволе тренинзи особама старијим од 13 година. То би био велики помак, мада мене не би значило много јер су деца са којом ја радим углавном млађа од 12 година. Видећемо, сви чекамо.

Да ли је финансијски тешко да се издржи, с обзиром да не радите већ више од два месеца?

- Тренутно још није проблем. Овде се чланарине плаћају на пола године. Неки родиттељи су тражили да им се врате паре, али је велика већина добростојећа и нису тражили поврат новца. То нас је спасило. Резерве још увек имамо, али ако ово потраје и базени не буду радили, мораћу да размислим шта даље. Ни привремени повратак у Србију није искључен.

Да се вратимо спортским темама. Има ли талентоване деце међу онoм са којом радите?

- Има, мада искрено њихов потенцијал, а пре свега воља за радом је далеко мања него код клинаца у Србији. То је моје искуство. Са једне стране то је и разумљиво. Овде тренирају добростојећа деца, њима је пливања рекреација. Трудим се да допрем до њих да им објасним шта би на пример наша деца дала да имају овакве услове. Стрпљив сам, трудим се да заволе пливање.

Значи ли то да би више волели да тренирате клинце у Србији?

- Ја то никада нисам крио. И када сам одлазио рекао сам да никад не бих напуштао Зрењанин да сам могао од свог посла пристојно да живим. Имао сам сјајну групу деце за коју сам везао. Деца су свугде деца и ја их све исто гледам, али је чињеница да је много лепше када радите у својој средини са клинцима који говоре ваш језик. Међутим, то је тренутно нереално.

Имате ли времена за пливање, макар рекреативно?

- Почео сам да га налазим – озарило се Иваново лице.

– Скоро годину дана по завршетку каријере нисам имао никакву жељу да пливам. Угојио сам се. Док сам пливао тежина ми је била 88 килограма, а онда сам у једном тренутку стао на вагу и показала је 96. Оно што ме највише поразило било је што нисам могао да урадим више од шест згибова. А док сам тренирао, десет сам радио за загревање. То ме покренуло да се активирам. Почео сам и да пливам три, четири пута недељно. Сам сам себи направио програм рада.

Да ли сте имали неко званично такмичење?

- Наговорили су ме да у новембру прошле године учествујем на једном такмичењу у Дубаију. Скочио сам и остварио сасвим пристојна времена на 50 делфин и 50 и 100 краул. То је још више мотивисало да наставим да тренирам. Наравно то је далеко од оних резултата када сам био на врхунском нивоу, али са малим бројем тренинга и сталним послом, било је више него солидно – рекао је Ленђер.

Такмичарски жар очигледно и даље постоји. Јесте ли желели још негде да се опробате?

- Био сам пријављен за Отворено првенство Србије 14. и 15. марта, али ме корона спречила – каже Иван и додаје:

– Имао сам неколико слободних дана на послу. Све сам испланирао. Највећа жеља ми је била да видим драге људе из нашег пливања, а успут и да видим где се налазим у односу на најбоље у нашој земљи. Нажалост, донета је одлука о проглашењу ванредног стања, а ја сам се 17. марта вратио у Дубаи.

Враћа ли се Иван Ленђер пливању?

- Не знам како да одговорим на то питање. У овом тренутку сам пре свега тренер у Хамилтону. То ми је извор прихода. Не могу да се посветим себе онолико колико је потребно за врхунски резултат. За сада је план да када ми обавезе дозволе, одем на неко такмичење. Успео сам да вратим килажу, добро се осећам и немам никакав притисак. Немам ни велике планове, ту је само жеља да се такмичим. Можда се и вратим, али је то пре свега због посла, као што сам већ рекао, тешко изводљиво да буде на врхунском нивоу.

Можда вас повуче жеља, па нађете инспирацију да се спремате за 100 слободно, да будете део штафете, која покушава да оде у Токио. Момци би капитена оберучке прихватили.

- Рано је да се говори о томе. И није реално у овом тренутку. Међутим, одавно сам схватио да и у животу и у спорту има много истине у реченици “никад не реци никад” – у загонетном тону је завршио Ленђер.