Журнал у посети сестрама Молдован: Круна пада на капији

Шампионке, златне сестре српског спорта... Оливера и Николина Молдован. Старија, Оливера, на уласку у 2019. и званично се опростила од активног бављења кајаком, чамац је заменила фотељом у канцеларији. Николина, у најјачој снази, на путу ка Токију и њеним трећим олимпијским играма.

Сестре Молдован су прославиле Србију, али и Борчу и породични дом који су подизале генерације пре њих. Судбина је хтела да после ране смрти оца Зорана, затим и деде, у кући остану мајка Тања и три ћерке: Оливера, Николина и Бранка.

Није било потребно да сазнајемо адресу, сваки становник овог приградског насеља добро зна где станују шампионке.

– Идите право, па скрените у другу улицу десно, и затим одмах лево... Друга капија... Биће вам јасно када дођете – даје нам упутства старина на бициклу.

– Много фина деца и породица, домаћинска кућа... – климајући главом одобрава чичине речи госпођа са цегерима.

Није било шансе да промашимо. Високу капију отвара домаћица, најмлађа ћерка је уз њу. Главне звезде чекају у кући. Најрадоснији хришћански празник четири даме Молдован дочекују заједно.

– Обавезе су стављене по страни, традиција мора да се испоштује. Хвала и тренеру Мирославу Родићу што нам је дао слободно за празнике. Бићемо све заједно – каже Николина.

За ускршњу декорацију ове године задужене су биле Николина и најмлађа сестра Бранка.

– Годинама нас три саме фарбамо јаја на велики петак, мама је задужена за ручак. Као деца смо скупљале цветиће, па мајка јаја фарба у луковини. Сада експериментишемо. Оливера је била на ускршњем базару овде у цркви, свашта је обезбедила – додаје Николина.

Мајка Татјана. Рускиња. Рођена у Сочију, судбина ју је довела у Борчу. Имала је срећу. Имање, муж, деца. Нажалост, рано је остала сама с три кћерке.

– Последњи је отишао деда, живео је ту са нама. У ствари, овде је била прабаба, па бака и дека, тата и мама, нас две, Бранка... Породична кућа. Увек је било живо, пуно људи – прича Оливера.

Сада је све спало на мајчина плећа. Девојке су ту да помогну, у паузи између обавеза.

– Стално говоре, ваљда у шали, мужеве нећемо да мешамо у фамилију. Све радимо за нас три. Не слажем се. Без мушке руке је баш тешко – каже мајка Тања.

Оливера се убацује у разговор.

– Ако нађемо неког као што је био наш тата... Нажалост, таквих више нема, али не можемо мами то да објаснимо. Он је човек био прави домаћин, радио на имању, по кући. Замисли сад да дође неки, види све ово и колико има да се ради...