– Одлучио сам да се повучем и престанем да се бавим спортом као такмичар. Не занима ме ни Универзијада ни једно друго такмичење. Нисам добио подршку ни од кога, ни из Министарства омладине и спорта, Олимпијског комитета, коме сам слао неколико дописа, Универзитетског спортског савеза, Ски савеза Србије – почиње причу Миланко Петровић, освајач два злата и бронзе са зимске Универзијаде у Трентину.
– Стизала су обећања од прошле Универзијаде да ћу добити награде које сам заслужио, можда нека новчана средства, али ништа од тога. Највише помоћи дала ми је моја општина Сјеница. Остали су затајили. Толико о томе колико су били заинтересовани за моје успехе.
Огорчени сте?
– Имам много разлога за то, навео сам само неке. Зашто бих ја Србији доносио медаље кад то не зна да се цени. И кад се поведе реч о Универзијади, став министарства је да нема потребе да се толико уздиже. Чему онда ја да се надам. И да сам наставио са биатлоном и нордијским скијањем, не бих учествовао.
Дефинитивно сте ставили тачку?
– Да, и остајем при том ставу. Од припрема до свега, мизерна је помоћ коју сам добијао. Да не именујем, знају сви људи којима сам се обраћао какав је третман требало да имам, а нисам га добио. Они мисле да ако ми обезбеде припреме 20 дана пред почетак неког такмичења да је то довољно. И онда очекују медаље са великих такмичења. Знам да је ситуација свуда тешка, али онда ни апетити не треба да буду велики. Што би наш народ рекао „не тови се прасе пред Божић“ – завршио је у истом, разочараном тону Миланко Петровић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.