Пише: Зоран Петровић
На жалост, прекинули смо дугу и лепу традицији. На последња четири Светска првенства исто толико пута смо били у квартету најбољих, два пута се окитили медаљама.
Жеље су једно, али је реалност друго, и то треба признати. На овом маратонском Шампионату, нисмо имали шансе и нисмо дошли ни до трећег круга. Ако погледамо у ову сезону, тако нешто, да будемо искрени, могло се и очекивати.
Али, то нисмо хтели да видимо, а камоли да јавно признамо. Подсетимо се само Светске лиге, где смо одиграли мало квалитетних утакмица, опет смо остали без завршног турнира.
Слободно се може рећи да се у мислима нашег стручног штаба тако нешто могло наговестити, али се није помињало. Веровало се да ће припреме учинити своје, да ће тим вратити потребну форму.
На жалост, испало је како се сумњало, а од свега је најболнија чињеница да на пола Светског првенства идемо кући. Уосталом, када погледамо десет дана уназад, морамо признати да је наша група била таквог квалитета да смо лако стигли до четири победе и у други круг.
Кад је дошло оно право, када смо налетели на јаче противнике, пала је само Италија. А она је и највеће разочарење у Пољској.
У дуелу са Француском, оба тима су деловала напето, нервозно, јер је победа била императив и једнима и другима. Почетак је донео освајање првог сета и то је родило ипак неку наду.
На жалост, иако се играло квалитетније није се издржало. „Триколори“ су брже дошли до своје игре и поред изгубљеног првог дела. У наставку три изгубљена сета плавих, истина у дугој и рововској бици, где смо у самим завршницама падали пред блоком мирнијег противника.
Присутна је и видљива била жеља нашег тима да покуша немогуће. Ипак, састав није био у комплетно добром расположењу. Док је пријем сервиса функционисао без грешке, опет је блистао Лисинац, а Атанасијевић је одиграо најбољи меч Шампионата. Али нисмо деловали као тим који може стићи у сам врх Светског првенства.
Остала је још шанса, опасни Иран, да кући одемо са још једном победом, а за анализу и разлоге неуспеха биће потребно да се утроши доста времена.
Не треба сада журити, нити оспоравати све што је чета Игора Колаковића урадила до сада. Нека се духови смире, немојмо „ударати“ по играчима.
Нисмо били ни спремни ни расположени што не значи да смо заборавили да играмо одбојку.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
