ЗА ЗЛАТО РЂА НЕ ПРИЈАЊА: 1. октобар – Сиднеј 2000 заувек!

0

Златне олимпијске медаље нису само направљене од злата, оне су саткане од зноја, одлучности и храбрости. Трасиран је пут, посут златном прашином, као водиљом

ФОТО: ОСС

ЗА ЖУРНАЛ ПИШЕ: Зоран С. Аврамовић

Двехиљадита година. Летње олимпијске игре у Сиднеју. Слоган игара „Share the spirit“. 199 земаља и 10.651 учесник. За свет се догодило једно чудо, за један величанствени тим то је био добро одрађен посао због кога су дошли у Аустралију, за народ овде једна из врха најлепших и најдражих спортских епопеја која и сада, двадесет година касније, од пламичка сећања за час прерасте у ватру звезданог поноса, блиских и топлих осећања.

Сиднеј је добио организацију Игара у конкуренцији са Пекингом, Берлином, Истанбулом и Манчестером. Град је 1788. године основао британски адмирал Артут Кларк. Средином 19. века у околини Сиднеја је пронађено злато, због чега је та област почела да се насељава.

Од Београда је ваздушном линијом удаљен 15.684 километра. Мушка одбојкашка репрезентација кренула је на тај пут не да тражи већ да освоји злато.

Нису кренули да виде све лепоте Сиднеја... Сиднејску оперу, Сиднејски мост, срце града, луку са кружним пристаништем, луку Дарлинг, зграду британске краљице Викторије, Сиднејску кулу, плаже, Краљевску ботаничку башту, Зоо–врт Таронга, Хајд парк, уметничку галерију државе Нови Јужни Велс, катедралу Свете Марије...

Кренули су да освоје злато. Без златне грознице!

Председник Одбојкашког савеза , Александар Боричић, који је ту функцију преузео 1992. године, у временима која не би требало спомињати у спортском контексту, јер се једна земља распадала, зацртао је по многима неочекивану спортску путању. Оловни облаци неизвесности, ратно окружење, међународне санкције, а човек гледа врхове Европе и света као циљ.

Како су медији писали, али много, много касније „отпочела је операција подизања српске одбојке изнад мреже“. Као активан одбојкаш, репрезентативац СФР Југославије 1975. године освојио је бронзану медаљу на Европском првенству у Београду. Извори сећања увек су ушће незаборава. Година 1995. била је Година Великог Повратка.

Тада, после трогодишњих санкција, мушка сениорска репрезентација на Европском шампионату осваја бронзану медаљу. Овај успех је и својевсрна спортско–дипломатска победа, јер се репрезентација укључила у квалификације за учешће на шампионату у Атини дословно у последњем тренутку.

Наредна, 1996. представља наредни степеник на путу ка злату. Освојено је бронзано одличје на Олимпијским играма у Атланти. Исте године огрлица трофеја употпуњује се бронзаном медаљом на Светском купу у Јапану.

Сребрни сјај на грудима сваког од чланова одбојкашке експедиције засијао је и 1997. године на Европском првенству одржаном у Холандији.

Низ се наставља 1998. на Светском првенству у далеком Јапану, на коме се први пут игра са либером, а наши сениори потврђују континуитет успеха поносно стојећи на сребрном постољу.

Време брзих промена, незаустављиви технолошки напредак у свету, утиче на промене у одбојци. 1999. године на Европском првенству у Бечу уводи се нови систем рачунања поена – сетови се играју до 25 освојених поена, а последњи, пети (тај-брек), до 15. Прилагођавајући се новим правилима наши момци ризницу трофеја обогаћују бронзаном медаљом.

Летње олимпијске Игре у Сиднеју 2000. потврда су да не постоји пут до злата, већ да је злато пут.

Остале су записане речи господина Боричића:

- Ми смо увек скромни, али тада нисмо били. Рекао сам пред полазак у Сиднеј да идемо на злато.

Снага визије као јава већ одсањаног.

Амбиција је пут до успеха. Упорност је превозно средство којим се до успеха стиже. Зоран Гајић, тад селектор, а данас председник Одбојкашког савеза Србије, у Години Великог Повратка успоставио је златни приступ схватања националног тима и односа у њему:

- Тражио сам нова правила понашања. А, прво је било: Сви треба, да мислите као ја, а ја мислим да је мој председник савеза најбољи на свијету, мој генерални секретар најбољи на свету, такође мој дизач, нема бољих средњака, примача сервиса и коректора од наших, доктор Љубан је најбољи на свету, физиотерапеут Аца исто тако...Сви моји су најбољи и ја не дам моје!

Са стручним штабом, уз др Богдана Сретновића и њих ДВАНАЕСТ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ: Владимира Батеза, Слободана Ковача, Ђулу Мештера, Васу Мијића, Николу Грбића, Владимира Грбића, Андрију Герића, Горана Вујевића, Ивана Миљковића, Вељка Петковића, и Игора Вушуревића, „исковано“ је узвишено , монументално дело. Трајно. Олимпијско злато.

За право злато рђа не пријања. Зато ових двадесет година не може затамнити тај сјај.

На пресеку два миленијума, код нас раног јутра 1. октобра 2000. године, а у Сиднеју је било време за ручак, после само три сета „плава чета“ се „сладила“ златом. Момци који су на финале са Русијом стигли са већ спакованим коферима за повратак кући, нису имали времена за славље у Сиднеју.

Са златном медаљом око врата ушли су у авион. Мало славље на аеродрому Сурчин, али свечаног дочека спортских јунака није било. Али, то није поколебало ни једног од њих, јер право злато не боји се ватре. Златне олимпијске медаље нису само направљене од злата, оне су саткане од зноја, одлучности и храбрости.

Трасиран је пут, посут златном прашином, као водиљом.

Новозеландски уметник Дејвид Мекракен, материјализовао је сан човека да дотакне небо, скулптуром „Степеницама до неба“. За мене та слика је симбол овог успеха, којим се потиснула скромност и учврстила вера генерација које су долазиле да сваки пут „иду на злато“. И било је, јесте и биће тако!

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру