Гост Журнала, Зоран Терзић: Медаља никад доста!

Дошао је тихо. Без фанфара и громогласних обећања, после освојене шампионске титуле са Црвеном звездом… Александар Боричић веровао је у њега, а он – у оно што ради. Зоран Терзић.

Назваше га “Бастер Китон светске женске одбојке” после освајања бронзане медаље на Светском првенству у Јапану 2006. до којег је репрезентација Србије стигла тек после трећег квалификационог турнира, не слутивши да је то само почетак стварања култа.

Репрезентације, селектора.. генерално - српске женске одбојке. Од тада, до данас кад пола одбојкашке нације жали за испуштеним троном владара Европе, а друга половина констатује да је Зоран Терзић с репрезентацијом наставио континуитет освајања медаља, ризница трофеја Одбојкашког савеза испуњена је до плафона.

Огромне заслуге за сва усхићења припадају наравно одбојкашицама, али и аутору најцитираније реченице у српском спорту у последње време:

“Ви сте, мени, најбоље на свету”!

Зоран Терзић, смирен, конкретан – гост Спортског журнала…  Разговор је спонтан, одговори искрени…

Превелики је успех бити други у Европи, али знајући шта сте све у својој каријери урадили са овом репрезентацијом и да је цела Србија очекивала злато, како сте преживели тренутке после финала, ноћ, јутро?

- Тешко.... Много тешко. То је осећај који се јавља једном у каријери. Били смо тужни много пута, али овако, на овај начин – сигурно никад. Да смо играли било где друго, били бисмо тужни неколико минута и после срећни јер је сребрна медаља велики успех. Ово, што нама десило да играмо пред 20.000 људи првенство у Београду и онда да се намести и да је појединим играчицама то последња утакмица у репрезентацији... Замислите како изгледа то после утакмице, све теже пада и њима и мени... Кад прође неко време опоравиће се...

Можете ли да издвојите нечије речи охрабрења, бодрења...

- Било је доста тога, углавном су сви помињали ону моју реченицу са оном псовком, у стилу „као што ти кажеш...“ Постоји један човек који ми увек шаље поруке осле великих утакмица и који има фантастичне коментаре и закључке, мој велики пријатељ и колега Игор Колаковић... Оно како он напише, или те растужи још три пута више кад си тужан или ти максимално поправи расположење. Игор је тај који уме да напише праву поруку охрабрења и подршке, изузетно паметан... Зна да срочи то на прави начин...

Ивана Шпановић је пред одлазак у Токију изјавила “сад бих себи ударила шамар кад видим снимак изјаве после ОИ у Рију“, алудирајући да је бронзана медаља велико достигнуће...

- Спорт је то. Бавите се тиме по цео дан. Најбољи си, све је како треба, самопоуздање ти је на екстра високом нивоу. Ујутру се пробудиш, нешто није у реду, шта год да је... не освајаш злато него сребро због неких ситница... Да не причам о повреди, или те заболи зуб, проблем у породици... Са те перспективе и размишљање после одређеног времена је другачије. Али, у том моменту си најтужнији и најнесрећнији на свету, размишљаш да су ти све лађе потонуле и да никад нећеш моћи нешто слично да достигнеш.

Зар је мало три пута бити првак Европе, бити други у Европи?

- Имамо шест медаља са европских првенстава. 2007. освојили смо прву. Осам европских првенстава – шест медаља, то нема ниједна репрезентација у Европе у последње време: три злата и шест укупно медаља. Прави спортиста, онај ко је у души победник, увек тражи више. И кад неко каже „зар није доста“, увек одговарамо „није“! Никад није доста! Ни мени, ни овим девојкама! Хоћемо више, и опет следеће злато. Оног момента кад се овим што имају - оне или ја – треба да дођемо да се изљубимо и кренемо да тражимо неки нови посао исте секунде. Није довољно, јесте добар, фантастичан резултат, нешто фантастично, али није и никад неће бити довољно.

Да ли су девојке биле љуте кад сте на почетку Европског првенства изјавили да се титула тако не осваја, а цела нација је била еуфорична због максималних (3:0) победа?

- Нису биле љуте, напротив, Маја Огњеновић је дала касније интервју и практично поновила моје рече. Свесне су оне свега... И не љуте се на такве моје изјаве јер знају... Тешко је објаснити мој однос са некима од њих – Маје Огњеновић, Милене Рашић, Стефане... Тијане Бошковић... то више није однос тренер – играч, волео сам раније да кажем да сам као старији брат, али оматорио сам па морам да будем „ћале“, али дефинитивно није то класични однос „тренер – играч“. Сваку моју замерку, све што им кажем прихватају на тај начин. Могу тренутно да буду љуте, да им засмета, али, као и у породици, врло брзо се то заборави и размишљају шта сам им рекао. Маја је на најбољи начин то показала изјавом која је идентична мојој. Оне врло добро знају да испадање из ритма условљава да касније , кад хоћеш да играш најбоље – једноставно не можеш јер ти је потребно време да се вратиш.

Да ли сте се плашили да тако можете да утичете на њихово самопоуздање, да заиграју у грчу као што су на пример играле у финалу?

- Не! Оне у грчу играју искључиво из једног разлога: против Француске у четвртфиналу, Турске, у финалу – највише. А то је податак да играју код куће пред колико већ хиљада људи и то је на њих на жалост, утицало оптерећујуће. Не постоји ниједна друга ствар која може да изврши толики притисак на њих да би им пало самопоуздање. Превише су искусне и добре...

Како су реаговале кад сте им рекли „ви сте за мене најбоље на свету“?

- Искрено, нисам им гледао у лици да бих видео реакцију, после сам чуо да су биле тужне и да су неке и плакале... То су ситуације које се не намештају, не спремају се него испадну из дубине душе, оно што стварно мислиш. Рекао сам им то, истина, нисам био одушевљен кад сам после видео да су камере све снимиле и да је ишао и тон јер се чула и псовка... Добро, у Србији се то и не рачуна као псовка... Смејао сам се, отишао сам у једну телевизију и на билборду пише: ви сте мени најбоље на свету, ко их ј... Зар је могуће да од свих реченица које сам изговорио за ових 20 година, ви морате псовку да ставите?!

Другачији су вам тајм-аути него пре, раније сте били мирнији, пуштали сте их да сам виде где греше, сада сте, утисак је, емотивнији?

- Зоран Терзић сад и пре десет, поготово пре 20 година у репрезентацији, то је тотално друга прича. То је врло видљиво, играчице то виде, ја видим, а најтеже је себе видети. Ето, толика је то разлика кад и ја примећујем: нема више дивљања, вриштања, неких ствари које су ме карактерисале да се на тренинзима и утакмицама љутим на играче, да нећу да причам са њима, да стално имамо неке препирке колико испуњавају неке задатке за које сматрам да су најважније на свету, а оне – да није баш тако... Све то с годинама пролази, претвара се више у неку породичну атмосферу него у однос тренер – играч. Сад иде период за који не знам какав ће бити и како ћемо га и на који начин пребродити. Први пут за 20 година долази до праве смене генерације. Увек смо припремали једну-две, па кад једна оде, друга је већ спремна... Сада ће број да буде драстично већи, једна генерација престаје да игра практично... Да ли ће као Милена Рашић завршити сад, или за два месеца или годину, али, дефинитивно је крај и треба на то рачунати и видети на који начин створити генерацију да би опет све функционисало како треба. Како ће то ићи видећемо, али, дефинитивно ће и мени бити другачије много. Увек сам имао своју екипу која је дуго била ту, сад ћу имати пар њих: Тићу, Минку и гомилу деце с којима имам неки другачији однос... Видећемо како ћемо урадити ту причу...

Назирете ли неку нову Тијану од свих девојака које се нису појавиле на Европском првенству?

- Не само нову Тијану, Тијану нову не можете да нађете у целом свету, то је раритет, нешто што се јавља у 100 година у спорту, не само код нас, него у целом свету. Нити има код нас, нити било где и неће ни бити у скорије време. Проблем је у томе што ми немамо ни нову Рашу, нову Мају, нову Бранкицу, Стефану... у томе је проблем. Са једне стране љути смо што немамо сличне девојке да их наследе, а са друге стране – и нормално је да их немамо. У нашој репрезентацији били смо у ситуацији да имамо најбољег дизача на свету – најбољег коректора на свету, најбољег средњег блокера на свету, још једног или два средња блокера који су међу три-четири најбољих на свету, Бранкицу која је једна од најбољих нападача на свету.

Практично тим света?

- Шест седам играча од који су два-три најбољи на свету на својим позицијама, а ове остале су међу три-четири... То је незамисливо!

А где је селектор у том „тиму света“?

- Селектор је срећковић да је имао такву екипу па се и он води да је један од најбољих на свету због тога. Оне су га избациле на ту позицију, мало он њих, а више оне њега...

Слушају ли вас? Ако је најбоља на свету, вероватно понекад размишља „шта овај човек прича, али, саслушаћу га“?

- Не могу да гарантујем  шта мисле.   Убеђен сам да знам у већини случајева., али не могу да гарантујем. Показују да максимално поштују мој посао, случају ме о било чему да причам и што је важније да покушавају да размисле о ономе што сам им рекао и узму то у обзир...

Мислите ли са ове дистанце да је можда грешка што сте толико пута победили Италију у јако кратком временском интервалу, да ли су уопште биле потребне оне три пријатељске утакмице у Београду са Италијанкама?

- Нисмо имали неке претеране могућности да играмо практично ни са ким осим са Италијом. Италија је веома квалитетна екипа и одговара нам јер игра неку врсту одбојке сличну нашој. Није на пример као Белгија која игра „лудачку одбрану“ са гомилом куваних лопти. Да сам знао да ћемо изгубити финале, опет бих све оне три утакмице добијених 3:2, јурио да победим. Мислим да то нема утицаја, колико си пута победио, па једном мораш да изгубиш...

Да у главама репрезентативки провејава мисао „ове смо већ победиле четири пута за месец дана, лако ћемо“..

- То, не! То ни једне једине секунде није било у њиховим главама. Финале Европског првенства, нема шансе да су тако размишљале.

После утакмице против Турске, мало ко је од нас са стране,  помислио да би против Италије могло да буде теже него што је било са Туркињама?

- Италија има најбољу екипу. Љутиће се и Туркиње и ове моје, али Италија има најбољу екипу. Зашто? Има изузетне играче: Егону – она је буквално незаустављива, Силва је била најбољи примач на СП 2018. Други примач Пјетрини је најперспективнија на свету, ми то немамо. Средњаке су одувек имале добро. И оно што је најважније – просек њихових година је, не верујем изнад 23-24... Италија је од почетка била најозбиљнији кандидат уз нас и Турску за играње у финалу. Прво Италија, па онда ми и Турска...

Како одржати епитет најбољег у свом спорту?

- Много је тешко и објаснити и одржати... Опет мора много тога да ти се погоди да би одржао, поготово кад си најбољи на свету. Поготово Србије. Није реално. Ватерполисти су једни од ретких који ту успевају. Замислите, ви сте прваци света у одбојци поред неке Америке, Русије, Бразила, Кине... Идемо да одржимо то и да опет будемо прваци света. Звучи нереално, а камоли колико је тешко...  И кад питате како се осећамо као најбољи на свету, одговор је оптерећујуће изузетно. Имаш пет минута кад си најсрећнији. Пет минута, дан.... предиван осећај, испуњава те целог... И од сутрадан изађеш на зидине те твоје тврђаве и видиш како остали гризу да би те победили... Опет идеш камен по камен, не даш да те сруше. А што си бољи тих што гризу све је више.

Следећи дан је нова утакмица... То је ваша честа реченица...

- После Светског првенства рекао сам девојкама: ово је идеална прилика да размислите добро, на врху сте неке планине, поглед пуца надалеко, можете да видите све. И оно што је било и  што ће бити, имате изузетну перспективу, седите и размислите: могу – не могу, желим – не желим... У мени још увек има мотива или нема мотива. Јер, кад дођеш до тога да постанеш првак света логично је да следеће припреме почињеш и опет ти „неки“ Вања Банковић ради неке вежбе, Опет неки Терза звоца по цео дан. И опет крећеш од неког такмичења Гран при... А већ си првак света, видите, размислите добро, па кад размислите, сиђите доле и крећемо да радимо или не радимо. Међутим, после тог Светског првенства цела екипа остала је практично на окупу и добро су одрадиле и период после тога.

Има ли у вашој професији неког младог тренера којег ћемо за 20 година питати исто што и вас данас?

- То је питање на које немам одговор. Прво, нисам објективан, друго не знам. Ти млади које знам – Бранка Ковачевића, људи који су ми блиски у репрезентацији, они су мојих година, не рачунам их... Ови млади су углавном млади момци и девојке који раде код нас у Србији или су почели у иностранству у неким клубовима који нису врхунски, али за прве кораке је и више него довољно. Колико су они спремни, велико је питање. Сад ћу можда да звучим као они стари: „е у моје време“... Није баш тако, дефинитивно, мораће да схвате, није само у питању тренерско знање. Да је то у питању само, има њих колико хоћете који знају одбојку. Има много тога другог. Боричић је једном приликом рекао: „биће тешко наћи замену за тебе, мање више да ли неко зна одбојку. На свим великим такмичењима које смо одиграли, све освојене медаље, био си ту. Сад треба да дође неко ко никад није био ни на Светском купу, ни на Светском првенству, Европском првенству, Олимпијским играма, ни на Гран прију... Никад ни на једном једином такмичењу. Треба отићи на такмичење, видети, препознати, уклопити се. Схватити како екипа функционише на такмичењу. Није то нимало лако, психологија је чудо... Има талентованих тренера у Србији, то није спорно, али, биће им потребно време кад дођу у репрезентацију... Знам то најбоље по себи, требало ми је више времена да дођем до тога...

Девојке су добро размислиле и одлазе, а ви?

- Сад је неки преломни моменат да се види шта даље. Дефинитивно у нашој репрезентацији сад нешто мора да се мења. Промене ће донети неку нову енергију, нешто ново добро – сигурно.  Однеће нам и много тога одласком врхунских играча, али дефинитивно нешто треба мењати. Како, на који начин, кога, о томе треба пре свега у Савезу да седнемо и попричамо, да видимо, да се договоримо... Промена ће бити сигурно. Да ли само играчких или и тренерских, знаће се врло брзо.

Неколико одбојкашица завршава репрезентативну каријеру, имате ли мотива да „створите“ нове ведете као што су оне биле?

- Кад први пут дођем на тренинг и буде ми тешко, исте секунде седам у ауто, идем у савез и завршавам посао – одлазим. Јер, заузимати место некоме ко има жељу, вољу, енергију и мотив да ради са том екипом, то не долази у обзир.  Исте секунде ћу отићи. Засада држи ме још жеља да хоћу више, боље... Колико ћу у томе успети, видећу, али још увек мотива имам.

Да ли је ово можда и највећи изазов?

- Мислим да није и да је највећи изазов био 2004. године. Тада смо направили велики рез и све младе играче увели у причу – Маја је имала 19 година, ове друге по двадесетак година: Спасојевић, Ђерисило, Николић, Крсмановић још млађа... Ово ће бити мање драстично него тада јер остаје неколико веома добрих играча. Остаје Тијана Бошковић с којом си увек конкурентан. Какву год екипу да склопиш са таквим играчем увек си конкурентан за висок пласман.

Колико вам је било корисно то што сте имали подршку на светском нивоу  вредног функционера као што је Александар Боричић?

- Он је био тај који је доносио одлуке и на основу свега показало се да су одлуке биле праве. Наша прича се састоји из три дела: први – играчи, најважнији свакако, други – тренер и стручни штаб и трећи део: не мање важан Савез. Било који од та три дела да не функционише како треба, нема ни доброг посла. Савез чини све да прича функционише како треба и тада имаш и услове да направиш резултат. Боричић је то врло добро знао. После Боричића – такође, задржао се породични однос да о свему разговарамо наравно у својим доменима, али увек се договоримо и одговарамо за оно што радимо. У почетку са мном је то било тешко. Мени је био важан терен и ништа друго. Временом сам укапирао да постоје и други веома важни сегменти. Да ли су важније наше медаље или је важније то што 80 одсто девојчица у Србији хоће да тренира одбојку? Дискутабилно! Мислим чак да је ово друго важније. Да ли је важније да освојимо медаљу или да се иде по целој Србији и да се тој деци подели хиљаду лопти? За неку причу, за нешто даље што треба да дође – дискутабилно је. Никад на женској утакмици није било 20.000 људи, то је нешто што остаје... Да ли би било боље да смо освојили злато пред 5.000, или сребро пред 20.000? Да сте ме питали пре десет- петнаест година, одмах бих рекао баш ме брига за публику – злато! Сад је одговор дискутабилан...

Кад сте променили размишљање да је женска одбојка други спорт у односу на мушку?

- Моје размишљање је било такво пре уласка у женску одбојку, али, врло брзо сам променио мишљење – кад сам видео како раде и да не заостају за мушкарцима ни мало. Буквално, ни мало. Остао је емотивни део, на њих више утиче него на мушкарце: да ли ће се посвађати са дечком, да ли ће неко из публике да викне нешто... Такве ствари на њих утиче више него на мушкарце, али све друго – исте су, ако не и боље... Лакше их је придобити него мушкарце. Оног момента кад виде да напредују на прави начин, да је добро то што раде, твоје су 100 одсто. Код мушкараца је то и овако и онако. Девојке су другачије, више се вежу...

Да ли се некад нека расплакала због ваших грубих или оштрих речи?

- Јесте и то више пута. И због грубих, неких других и неких прича у другачијем тону...

Јесу ли касније схватиле?

- Е, то је оно што ме жалостило јер сам од неких очекивао много, много више, покушавао сам на све начин да им објасним да тако не могу да функционишу... и после пет-шест година појави се и каже био си у праву, да сам тад знала... А ја хоћу да се поједем, прошло је 10 година, а ништа нисмо урадили...

Можете ли да упоредите сребрну медаљу са Европског првенства са бронзаном из Токија?

- Слично је. На Олимпијским играма и на Европском првенству победили смо све противнике које смо требали да победимо. Оне утакмице с ривалима који су ту негде по квалитету, такође смо добили. Изгубили смо од екипа које су боље од нас. Чак смо ту Италију успели да победимо на Европском првенству, имам обичај да кажем – преварили смо их. Мислим да је њихова екипа у овом тренутку веома, веома јака, али успели смо да их победимо на  Олимпијским играма. Мислим да нисмо направили ни један кикс. Одиграли смо довољно добро да освојимо медаље, а опет, недостајало нам је мало да будемо још успешнији. Али, то је спорт.

Да ли вам је сатисфакција што је направљен континуитет, да ли је то боље него да сте освојили злато на Европском првенству, а остали на пример без медаље у Токију?

- Вечно питање... коме је сад боље Италијанкама или нама. Кад се завршило Европско првенство, сви би се мењали са Италијом. Кад прође неко време – нико се не би мењао. Континуитет је оно што одређује квалитет неке екипе. Златна медаља је златна и о томе се прича неко време, краће или дуже, али, то је нешто што је било тада. Квалитет екипе се одређује по томе какав континуитет има, а не по томе да ли је у неком тренутку била првак света. Наша женска репрезентација је по томе сигурно најбоља репрезентација у Европи у последњих десетак година. То је сигурно. А могуће је да смо најбољи и на свету, јер поредити Европско првенство са Пан Америчким играма је илузорно. Европско је много јаче – закључио је Зоран Терзић, селектор репрезентације Србије.