Позовите Зорана Терзића ако желите медаљу. Колико год да звучи излизано, овај 52-годишњи чудотворац има посебну формулу још од давне 2002. године кад је на наговор Александра Боричића пристао да седне на клупу женске селекције СРЈ. Шта се од тада дешавало у лабораторији једног од најтрофејнијег и то не само одбојкашког стручњака зна само он.
Долазиле су и одлазиле генерације одбојкашица „дували су разни ветрови”, а он је стајао и остајао. Трајао. Донкихотовски. И ако не сваке, онда сваке друге године са одбојкашицама наше земље доносио је медаље са европских, светских првенства, Олимпијских игара, Евролига, Гран прија. И није се уморио.
Уместо да буде можда професор, стручњак за катедром јер Зоран Терзић је дипломирао на Факултету за спорт и физичку културу, за хабитат је одабрао терен. И доказао колико је моћан.
Покорио је са дамама тог 20. октобра и Јапан и попео се на светски врх. Међутим, остао је доследан себи, и у коментарима, изјавама, увек са прикривеним емоцијама..
Како трајете толико дуго?
- Слична прича. Мора да се много тога погоди. Девојке су те које од мене праве врхунског тренера који дуго траје и прави добре резултате. Ја сам ту да њима помажем колико год могу да и оне постижу резултате. То је симбиоза између њих и нас у стручном штабу. Као и у породици и код нас има и лепих и ружних тренутака, прослава, туговања, разумевања и свађа. Моје трајање је условљено тиме да су девојке такве какве јесу, имам струни штаб који је најбољи на свету, без кога никад ништа не бих могао да урадим, да имам подршку Савеза.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.