Подрашчанин о обећању датом Мили: Знам да све ово звучи као холивудска прича, али супруга ми је сведок

Прошао је и он кроз Тријумфалну капију, гордо, а и приличи му. Због злата кога је заједно са момцима донео нацији после осам година, због чињенице да је 203 сантиметара висок српски бедем на мрежи, због своје експлозивности. Баш је овај рођени Новосађанин дословно све од емоција оставио на терену.

Марко Подрашчанин, јака карика Орлова, најбољи блокер тима са 18 стављених на овом првенству, деценију и по носи дрес са националним грбом. После два месеца опоравка од повреде, потом и операције, чишћења превоја око Ахилове тетиве, вратио се Потке онако како га и знамо. Маестрално.. 

Постоји ли неко питање које Вам није постављено после Првенства, а да није стереотип, шта бисте Ви себи поставили?

- Рецимо, разговарао сам са једним италијанским новинаром који је приметио моје емоције на терену и да сам доста емотивно прослављао сваки поен. Дошао сам, један тежак период је био иза мене. И да, јесам уживао у сваком поену, ма колико звучало као флоскула. Све емоције су изашле из мене, и добре и лоше. А када играте за своју земљу, то је нешто најлепше на свету – почео је Подрашчанин разговор.

Дакле, кратко и јесно експлозија:

- И саиграчи у репрезентацији и у клубу, млађи када дођу, примете то и некако и они усвоје, копирају, не знам. Хвала Богу, генетици, породици да сам такав.

Ваш поглед кроз мрежу леди крв, а тек против Француза у Берсију?

- То је посебна прича. Против Француза сам све време псовао судије. Можда није културно, али како је почела утакмица, крао нас је од прве лопте. Гледам га и режем погледом, он не сме да ме погледа. И негде у целој тој хаосу, остајем концентрисан на утакмицу. Тако и играм боље. Инат је лепа реч ово што сам сада рекао је појашњење како функционишем на терену. Е зато смо победили Италијане на Светском, Пољаке у Варшави, Французе сада у борби за злато – каже 32-годишњи Марко.

Неустрашиво делујете на терену, овако са стране, не?

- Зову нас сада сви да гостујемо на телевизијама, и слично. Тотално ме не занима да се експонирам. Свима сам на леп начин објаснио да сам заузет и да сам са породицом..

Златна мисија није била лака, поготову од меча против Украјине, после Триколора на крају и Словенаца?

- Показало се још једно колико навијачи доносе нашем спорту. Словенци су били десет пута играчки јачи него оно што јесу због публике, та њихова енергија, да добију прво Бугарску, па Русију, па фаворита Пољску. А ми, ми смо знали да ћемо да их победимо. Лоше смо отворили меч, али после је све дошло на своје место.

Било је подршке и навијача из Србије током целог турнира, у Белгији потом и завршници у Паризу?

- Хвала Богу па смо и ми имали у сваком граду где смо играли. Из Србије, из српских земаља, како волим да кажем. Три милиона је гледало полуфинала и финале што су невероватне бројке за једну „малу “ Србију од седам милиона становника.

Један од јунака нове златне приче са ЕП, репризне из 2001. и 2011, за крај, вратио се на почетак:

- То јесте и најбитније. У тишини и без велике помпе смо кренули. Слично као што ради селектор дама Зоран Терзић. Иако су увек фаворити за злато, он увек спусти тензију и враћа се увек као највећи шампион. То је та рецептура – насмејао се на крају Марко Подрашчанин, који ће у наредним данима пут Перуђе где ће да настави са клупским обавезама:

- Председник Сирћи, невероватан човек, предивне поруке је послао, одмах смо се чули. Јако му је стало и до мене и до Бате. Атанасијевић је показао да је најбољи коректор на свету, а ја да сам у светском врху што се тиче средњих блокера.

Медаља је увек неком посвећена, још златна. Шта каже тата Марко:

- Обећао сам ћерки Мили медаљу. Она је само рекла хоћу злато. Знам, знам да све ово звучи онако, отрцано, као холивудска прича. Али ево супруга ми је сведок – стигла је одмах потврда од женског дела породице Подрашчанин.