ДРУГО ИМЕ УСПЕХА – Зоран Терзић: Немам пет живота, да бих стигао Обрадовића

0

„Оног момента када не будем осетио ту енергију и страст, исте секунде ћу престати да радим. Било би глупо да заузимам место неком ко има можда већу жељу и амбицију. За сада све иде како треба. Видећемо, да не прејудицирам“

ФОТО: ЦЕВ

Београдски шмекер, ретко занимљива личност у спорту, не само српском. Синоним за успех, најбољи одбојкашки тренер у Европи, стручњак који у колекцији има 17 освојених медаља са државним тимом. „ Господин дежа ви” – Зоран Терзић, селектор са великим С.

На све ове речи, Терзић би у свом стилу и без осмеха добацио само: „Немој то да пишеш, нема потребе”...

И тако сваке године, тај исти Терза, чаробњак који се винуо са Маракане је тренер коме се клања Европа и свет. И њему и девојкама које су у 2019. години у Турској одбраниле европско злато и већ на првом интерконтиненталном квалификационом турниру у Пољској дошле до визе за Олимпијске игре у Токију. И мада ове године није добио признања за најбољег тренера у женској одбојци, Терза је што би клинци рекли - „објаснио је неке ствари”.

Ваше „путовање” са репрезентацијом почело је 2002. године кад је екипа играла претквалификације за највећа такмичења. Како вам из ове перспективе изгледају ти дане, у односу на садашњост када се махом броје само медаље?

- Вечна прича - од тих почетака до великих резултата. Све је деловало толико далеко, да не кажем само у машти. Међутим, појавила се генерација са Весном Читаковић, Јеленом Николић и девојкама које су из јуниорског ушле у сениорски тим. И успели смо да на Светском првенству у Јапану дођемо до прве медаље. Та бронза је била камен темељац ове приче, која и даље траје. Од тада смо само низали успехе, били добри, било да смо се звали Југославија, Србија и Црна Гора или Србија. Долазили смо са одличјима и то више није било ништа необично. Још тада смо постали одбојкашка велесила.

Објединили сте титуле европског и светског шампиона, једино злато које недостаје је олимпијско?

- Више пута сам говорио о важности медаља са Олимпијских игара, али у другачијем контексту. Више јавност намеће причу о том злату које фали. Лично, златна медаља на Светском првенству у Јапану 2018. ми је најдража и не бих је мењао за олимпијску! И што се конкуренције тиче, самог такмичења, јер је много атрактивније. Увек бих изабрао титулу првака света, лепше звучи и јаче је.

ЦРВЕНО-БЕЛА КРВ МИЛОЈЕВИЋА И СТАНКОВИЋА

Зоран Терзић у се затекао Београду баш у тренуцима кад је Владан Милојевић Звездину клупу уступио Дејану Станковићу. Поводом те рокаде велики навијач црвено-белих је рекао:

- Испратио сам шта се дешавало, знам информације као и сваки навијач. Две особе што се каже, којима не тече црвена, већ црвено-бела крв. Велики Звездаши који су много дали клубу. Милојевић је довео клуб на прави ниво. Волео сам како се понаша, врло елоквентан и паметан, никада није дао несмотрену, нити прејаку изјаву. Желим му сву срећу у даљем раду. Деки је посебан, права Звездина легенда по играчким квалитетима, достигнућима у каријери, омиљености у црвено-белој породици. Надам се да ће тренерски део да савлада што је могуће боље. Није се тиме бавио, али верујем да ће достићи врхунски ниво. Сигурно ће увести новине, можда и бољитке. Само напред.

Ипак, лепо делује помисао о Србији на највишој степеници постоља у Токију?

- Ако будемо размишљали на тај начин да нам само то одличје недостаје, да треба да освоји, онда ће бити много теже, да не кажем немогуће. Не одлучујемо само ми. Има много ствари као и претендената који би желели тај победнички степеник. Питаће се и други. Ипак, мени су најбитније две ствари, наша атмосфера у екипи и друга и много важнија, да све девојке буду здраве.

Да ли сте некада рекли себи „Зоране, уморан си, време је да нађеш наследника“?

- Ух, више пута и то су биле оне лудачке сезоне којих ми имамо много. Распоред какав прави Светска федерација не постоји ни у једном спорту, ма ни близу. То одговорно тврдим. Нама репрезентативна сезона траје од пролећа до јесени. Играчице право из клубова облаче дрес репрезентације, негде у априлу, мају и тако до новембра. Све то дуго траје, логичне су последице умор и засићеност. И код мене можда. Ипак, онда наиђе тренутак кад се поново окупимо, изнова се осети та енергија и мотив дође сам по себи.

Дакле, још није време за „пензију”?

- Оног момента када не будем осетио ту енергију и страст, исте секунде ћу престати да радим. Било би глупо да заузимам место неком ко има можда већу жељу и амбицију. За сада све иде како треба. Видећемо, да не прејудицирам.

Једна анегдота каже да никада нисте волели рад са женама. Можете ли да замислите период од маја до октобра без тих истих играчица, које су продефиловале од почетка 2000. године?

СУСРЕТ СА ТАТА ЉУПКОМ

Испричао нам је Терзић и о сусрету са оцем Тијане Бошковић на ходнику после завршетка утакмице са Езачибашијем.

- Прилази ми Љупко, смешка се и пружа руку да се поздравимо. У шали сам прозборио: „Ма хајде на шта ово личи, правио си је да игра за мене, а не против мене”. Само ме је погледао и уз осмех узвратио: „Ти си је томе научио”!

- У периоду пре него што сам почео да радим 1999, сматрао сам женску одбојку као потпуно други спорт. У поређењу са мушком није ми личило на одбојку. Ни на крај памети ми није било да ћу да радим са дамама. Сасвим сам се комфорно осећао у мушкој одбојци. Када је све кренуло, видео сам да нема претеране разлике. Постоје, али нису тако велике, ни битне. Како године пролазе, нормална ствар је да се навикаваш на то. Верујем да би ми сад било необично да проведем лето без њих.

У Турској вам је на оку део шампионског мозаика Бранкица Михајловић, Маја Огњеновић, Милена Рашић и Тијана Бошковић. Да ли вас радују или подижу притисак?

- Док траје утакмица увек постоје ствари које ме нервирају и доводе до лудила. Ове године смо два пута играли са Езачибашијем Тијане Бошковић, оба пута у пет сетова. И два пута су нас победиле са 3:2. У првом дуелу Тијана је у петом сету од њихових 15 имала 11 поена. У другом, у тај-брејку напад 7-7! Свака од њих и жели да ме победи и буде боља, извуче највише из себе, што и јесте спортски мотив. Ипак, мислим да је боље да о томе питате њих.

Од 2018. сте члан велике Фенербахчеове породице. Имате ли прилику да се виђате и разговарате са Жељком Обрадовићем, који је као и Ви тренер гиганта из Истанбула?

- На жалост, немам прилике. Готово да је немогућа мисија. Имамо јако густ распоред Лигу шампиона, првенство и куп. А Жељков распоред је три пута гори од нашег, невиђено је колико мечева они играју, прави пакао. Гледао сам утакмице и то је све. Када се помене Жељко Обрадовић, не само у Фенеру, одмах осетите изузетан респект према њему, да не кажем идолопоклонство. Обрадовића сматрају божанством, обожавају га. Да ли губи или добија, њега поштују - не само челници клуба, навијачи, већ сви у Турској. То што је он урадио ретко да ће неко поновити. Постоји анегдота са моје промоције у Фенербахчеу. Председник клуба ми је на свечаности рекао у стилу: „Ето, кад бисте по титулама могли да стигнете и престигнете Обрадовића. Помислих, хајде што се репрезентације тиче, у реду. Клуба?! Људи, немам пет живота”!

САВЕТ МЛАДИМА – ПОМЕРАЈТЕ ГРАНИЦЕ

Тренерски позив водио вас је од Румуније, Италије, преко Русије, Швајцарске до Турске, који бисте новогодишњи савет дали млађим колегама у Србији?

- Сада треба да будем као деда који говори младима шта сам је у своје време прошао (смех). Једино и само да ствари гледају шире. Цела прича се своди на једно, ако седиш код куће заваљен у фотељу и кажеш како си најбољи, јеси сигурно. Али, хајде изађи напоље и провери да ли је тако. То је суштина приче, да померају границе колико је могуће, чак и да не гледају само резултат, већ да направе играче. Радили овде или у иностранству није битно. Да и они једног дана направе Јелену Николић, Мају Огњеновић... На жалост, таквих талената већ дуго дуго нема.

ПОСЕБАН ПРИЈАТЕЉ ЖЕЉКО БУЛАТОВИЋ

Са Жељком Булатовићем имате победнички тандем који годинама не мењате?

- Од 2012. године и Омска смо кренули да радимо заједно. Прво смо у Звезди провели дуго времена и наставили даље. Постало је нормално да када се крене негде, идемо он и ја и не поставља се питање. Сви добро знамо какав је тренер Булатовић, где је радио, освајао толико трофеја са Звездом и у репрезентацији са Игором Колаковићем као асистент. Огромно тренерско знање и искуство. Можда је за њега чак лоше, гледајући чисто тренерски посао, амбицију да не оде и корак даље. Скоро смо баш причали на ту тему. Искрен као и увек, рекао је да не постоје те паре да промени одлуку. Умем да будем и намргођен, љут, а Жекс је онда ту да избалансира и смири страсти. Зато и после толико година функционишемо на прави начин. Нас двојица смо давно прешли ту тренерску релацију. Реч је о пријатељству које годинама траје!

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру