DRUGO IME USPEHA – Zoran Terzić: Nemam pet života, da bih stigao Obradovića

0

„Onog momenta kada ne budem osetio tu energiju i strast, iste sekunde ću prestati da radim. Bilo bi glupo da zauzimam mesto nekom ko ima možda veću želju i ambiciju. Za sada sve ide kako treba. Videćemo, da ne prejudiciram“

FOTO: CEV

Beogradski šmeker, retko zanimljiva ličnost u sportu, ne samo srpskom. Sinonim za uspeh, najbolji odbojkaški trener u Evropi, stručnjak koji u kolekciji ima 17 osvojenih medalja sa državnim timom. „ Gospodin deža vi” – Zoran Terzić, selektor sa velikim S.

Na sve ove reči, Terzić bi u svom stilu i bez osmeha dobacio samo: „Nemoj to da pišeš, nema potrebe”...

I tako svake godine, taj isti Terza, čarobnjak koji se vinuo sa Marakane je trener kome se klanja Evropa i svet. I njemu i devojkama koje su u 2019. godini u Turskoj odbranile evropsko zlato i već na prvom interkontinentalnom kvalifikacionom turniru u Poljskoj došle do vize za Olimpijske igre u Tokiju. I mada ove godine nije dobio priznanja za najboljeg trenera u ženskoj odbojci, Terza je što bi klinci rekli - „objasnio je neke stvari”.

Vaše „putovanje” sa reprezentacijom počelo je 2002. godine kad je ekipa igrala pretkvalifikacije za najveća takmičenja. Kako vam iz ove perspektive izgledaju ti dane, u odnosu na sadašnjost kada se mahom broje samo medalje?

- Večna priča - od tih početaka do velikih rezultata. Sve je delovalo toliko daleko, da ne kažem samo u mašti. Međutim, pojavila se generacija sa Vesnom Čitaković, Jelenom Nikolić i devojkama koje su iz juniorskog ušle u seniorski tim. I uspeli smo da na Svetskom prvenstvu u Japanu dođemo do prve medalje. Ta bronza je bila kamen temeljac ove priče, koja i dalje traje. Od tada smo samo nizali uspehe, bili dobri, bilo da smo se zvali Jugoslavija, Srbija i Crna Gora ili Srbija. Dolazili smo sa odličjima i to više nije bilo ništa neobično. Još tada smo postali odbojkaška velesila.

Objedinili ste titule evropskog i svetskog šampiona, jedino zlato koje nedostaje je olimpijsko?

- Više puta sam govorio o važnosti medalja sa Olimpijskih igara, ali u drugačijem kontekstu. Više javnost nameće priču o tom zlatu koje fali. Lično, zlatna medalja na Svetskom prvenstvu u Japanu 2018. mi je najdraža i ne bih je menjao za olimpijsku! I što se konkurencije tiče, samog takmičenja, jer je mnogo atraktivnije. Uvek bih izabrao titulu prvaka sveta, lepše zvuči i jače je.

CRVENO-BELA KRV MILOJEVIĆA I STANKOVIĆA

Zoran Terzić u se zatekao Beogradu baš u trenucima kad je Vladan Milojević Zvezdinu klupu ustupio Dejanu Stankoviću. Povodom te rokade veliki navijač crveno-belih je rekao:

- Ispratio sam šta se dešavalo, znam informacije kao i svaki navijač. Dve osobe što se kaže, kojima ne teče crvena, već crveno-bela krv. Veliki Zvezdaši koji su mnogo dali klubu. Milojević je doveo klub na pravi nivo. Voleo sam kako se ponaša, vrlo elokventan i pametan, nikada nije dao nesmotrenu, niti prejaku izjavu. Želim mu svu sreću u daljem radu. Deki je poseban, prava Zvezdina legenda po igračkim kvalitetima, dostignućima u karijeri, omiljenosti u crveno-beloj porodici. Nadam se da će trenerski deo da savlada što je moguće bolje. Nije se time bavio, ali verujem da će dostići vrhunski nivo. Sigurno će uvesti novine, možda i boljitke. Samo napred.

Ipak, lepo deluje pomisao o Srbiji na najvišoj stepenici postolja u Tokiju?

- Ako budemo razmišljali na taj način da nam samo to odličje nedostaje, da treba da osvoji, onda će biti mnogo teže, da ne kažem nemoguće. Ne odlučujemo samo mi. Ima mnogo stvari kao i pretendenata koji bi želeli taj pobednički stepenik. Pitaće se i drugi. Ipak, meni su najbitnije dve stvari, naša atmosfera u ekipi i druga i mnogo važnija, da sve devojke budu zdrave.

Da li ste nekada rekli sebi „Zorane, umoran si, vreme je da nađeš naslednika“?

- Uh, više puta i to su bile one ludačke sezone kojih mi imamo mnogo. Raspored kakav pravi Svetska federacija ne postoji ni u jednom sportu, ma ni blizu. To odgovorno tvrdim. Nama reprezentativna sezona traje od proleća do jeseni. Igračice pravo iz klubova oblače dres reprezentacije, negde u aprilu, maju i tako do novembra. Sve to dugo traje, logične su posledice umor i zasićenost. I kod mene možda. Ipak, onda naiđe trenutak kad se ponovo okupimo, iznova se oseti ta energija i motiv dođe sam po sebi.

Dakle, još nije vreme za „penziju”?

- Onog momenta kada ne budem osetio tu energiju i strast, iste sekunde ću prestati da radim. Bilo bi glupo da zauzimam mesto nekom ko ima možda veću želju i ambiciju. Za sada sve ide kako treba. Videćemo, da ne prejudiciram.

Jedna anegdota kaže da nikada niste voleli rad sa ženama. Možete li da zamislite period od maja do oktobra bez tih istih igračica, koje su prodefilovale od početka 2000. godine?

SUSRET SA TATA LJUPKOM

Ispričao nam je Terzić i o susretu sa ocem Tijane Bošković na hodniku posle završetka utakmice sa Ezačibašijem.

- Prilazi mi LJupko, smeška se i pruža ruku da se pozdravimo. U šali sam prozborio: „Ma hajde na šta ovo liči, pravio si je da igra za mene, a ne protiv mene”. Samo me je pogledao i uz osmeh uzvratio: „Ti si je tome naučio”!

- U periodu pre nego što sam počeo da radim 1999, smatrao sam žensku odbojku kao potpuno drugi sport. U poređenju sa muškom nije mi ličilo na odbojku. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću da radim sa damama. Sasvim sam se komforno osećao u muškoj odbojci. Kada je sve krenulo, video sam da nema preterane razlike. Postoje, ali nisu tako velike, ni bitne. Kako godine prolaze, normalna stvar je da se navikavaš na to. Verujem da bi mi sad bilo neobično da provedem leto bez njih.

U Turskoj vam je na oku deo šampionskog mozaika Brankica Mihajlović, Maja Ognjenović, Milena Rašić i Tijana Bošković. Da li vas raduju ili podižu pritisak?

- Dok traje utakmica uvek postoje stvari koje me nerviraju i dovode do ludila. Ove godine smo dva puta igrali sa Ezačibašijem Tijane Bošković, oba puta u pet setova. I dva puta su nas pobedile sa 3:2. U prvom duelu Tijana je u petom setu od njihovih 15 imala 11 poena. U drugom, u taj-brejku napad 7-7! Svaka od njih i želi da me pobedi i bude bolja, izvuče najviše iz sebe, što i jeste sportski motiv. Ipak, mislim da je bolje da o tome pitate njih.

Od 2018. ste član velike Fenerbahčeove porodice. Imate li priliku da se viđate i razgovarate sa Željkom Obradovićem, koji je kao i Vi trener giganta iz Istanbula?

- Na žalost, nemam prilike. Gotovo da je nemoguća misija. Imamo jako gust raspored Ligu šampiona, prvenstvo i kup. A Željkov raspored je tri puta gori od našeg, neviđeno je koliko mečeva oni igraju, pravi pakao. Gledao sam utakmice i to je sve. Kada se pomene Željko Obradović, ne samo u Feneru, odmah osetite izuzetan respekt prema njemu, da ne kažem idolopoklonstvo. Obradovića smatraju božanstvom, obožavaju ga. Da li gubi ili dobija, njega poštuju - ne samo čelnici kluba, navijači, već svi u Turskoj. To što je on uradio retko da će neko ponoviti. Postoji anegdota sa moje promocije u Fenerbahčeu. Predsednik kluba mi je na svečanosti rekao u stilu: „Eto, kad biste po titulama mogli da stignete i prestignete Obradovića. Pomislih, hajde što se reprezentacije tiče, u redu. Kluba?! LJudi, nemam pet života”!

SAVET MLADIMA – POMERAJTE GRANICE

Trenerski poziv vodio vas je od Rumunije, Italije, preko Rusije, Švajcarske do Turske, koji biste novogodišnji savet dali mlađim kolegama u Srbiji?

- Sada treba da budem kao deda koji govori mladima šta sam je u svoje vreme prošao (smeh). Jedino i samo da stvari gledaju šire. Cela priča se svodi na jedno, ako sediš kod kuće zavaljen u fotelju i kažeš kako si najbolji, jesi sigurno. Ali, hajde izađi napolje i proveri da li je tako. To je suština priče, da pomeraju granice koliko je moguće, čak i da ne gledaju samo rezultat, već da naprave igrače. Radili ovde ili u inostranstvu nije bitno. Da i oni jednog dana naprave Jelenu Nikolić, Maju Ognjenović... Na žalost, takvih talenata već dugo dugo nema.

POSEBAN PRIJATELJ ŽELJKO BULATOVIĆ

Sa Željkom Bulatovićem imate pobednički tandem koji godinama ne menjate?

- Od 2012. godine i Omska smo krenuli da radimo zajedno. Prvo smo u Zvezdi proveli dugo vremena i nastavili dalje. Postalo je normalno da kada se krene negde, idemo on i ja i ne postavlja se pitanje. Svi dobro znamo kakav je trener Bulatović, gde je radio, osvajao toliko trofeja sa Zvezdom i u reprezentaciji sa Igorom Kolakovićem kao asistent. Ogromno trenersko znanje i iskustvo. Možda je za njega čak loše, gledajući čisto trenerski posao, ambiciju da ne ode i korak dalje. Skoro smo baš pričali na tu temu. Iskren kao i uvek, rekao je da ne postoje te pare da promeni odluku. Umem da budem i namrgođen, ljut, a Žeks je onda tu da izbalansira i smiri strasti. Zato i posle toliko godina funkcionišemo na pravi način. Nas dvojica smo davno prešli tu trenersku relaciju. Reč je o prijateljstvu koje godinama traje!

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru