Публика често, кад гледа репрезентацију Србије, као и турски Вакифбанк не може да остане имуна на чаролије које магичним прстима прави дама родом из Зрењанина.
Одбојка је колективни спорт и у њој све ловорике никада не припадну само једној играчици. Ипак, у сазвежђу сјајних често име Маје Огњеновић се издваја. Са разлогом је сматрају једним од најбољих техничара у историји, не само српске одбојке.
Много је Мајиних дела у ренесанси наше женске одбојке. Све је почело чувеном и сензационалном бронзом 2006. године у Јапану, када се томе нико није надао. Потом је попут великих освајача кренула у нове походе и тренутно јој се диви читава Европа, али и свет.
Сви успеси сачувани су и у својеврсној архиви Мајиних родитеља, који се и даље сваком новом одличју радују као првом. Документовани су и Журналовим чланцима, зато њена честитка има посебно место...
- Драго ми је, нисам обраћала пажњу да толико дуго постојите. Али број година је потврда квалитета. Журнал је еминентан спортски лист у Србији и увек сам имала само речи хвале, дивну сарадњу са свим вашим новинарима, да ли су то били почетници или најискуснији, али увек су то били прави спортски интервјуи. Да их прославите још много – поручила нам је Маја.
Кад је Журнал постао „стални члан” ваше породице?
- Колико се сећам, моји родитељи су почели да купују кад сам кренула озбиљније да играм одбојку. Док сам била у Зрењанину и кад би дописник послао текст, обавезно се куповало. Сећам се и Спорта, али Журнал је Журнал, кренули су тада да купују редовно и просто да се информишу о свим спортовима које подједнако прате. Када сам дошла у Звезду 2002. године одемо на стадион и Журнал иде од руке до руке, знам да сам редовно читала. И сада исто у кафићу, ресторану, кад имам „својих” пет минута, исто урадим. Новина у којима можеш да прочиташ квалитетне текстове, занимљивости везане за професионални и аматерски спорт, не само штуре информације и резултате. У неком тренутку после Јапана пуно ми је значило да један лист шаље свог извештача. Мени је то значило, а ваш лист је то радио. Можда доста њих не обраћа пажњу, али од тада је медијска слика о нама била далеко шира. Не постоји играчица која је била запостављена или није дала изјаву и баш ми је значило. Такође и чланови стручног штаба. Свима је била посвећена једнака пажња.
Јесте ли од оних особа која је као млада правила своју архиву исечака из новина?
- Наравно, кад сам боравила у Зрењанину више дана... Скоро 80 одсто исечака „мојих” текстова, које су мама, тата и сестра чували су били из Журнала. Ако не би стигли да купе Журнал, доносили су им. Волела сам као тинејџерка да читам, листам, чувам.
Познато је да нисте ограничени искључиво на одбојку, напротив, пратите редовно и информације из других спортова?
- Признајем, никада нисам читала само одбојку и нисам од оних што читају отпозади, већ од почетка до краја. Знам да су ме често питали шта сада ти читаш и о фудбалу. Да, волим да видим о чему се пише, било да је то о Звезди, Партизану... Мада, увек сам била мало љубоморна што је пола новине о фудбалу и то ми је увек сметало. Онда пређем даље на ватерполо, спортски микс, па шах, од корице до корице да прочитам, од А до Ш. У кући Огњеновића Журнал је и дан данас обавезно штиво.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.