Покорила је Европу, мало је недостајало и да завлада светом, а упоредо са националним тимом, сјајан посао ради и на клупском нивоу. Најпре је са Убом изборила опстанак у елитном рангу, да би ове сезоне у витрине унела и историјски пехар Купа Србије.
Колико је важно да женске екипе попут неке амајлије имају даму на клупи, показује и чињеница да су последња три трофеја у најмасовнијем такмичењу освојиле Светлана Илић, Мирјана Мусулин и управо Маријана.
Дуго сте једина дама у улози првог тренера у Супер лиги, какав су однос колеге има-ле када сте се тек појавили?
- Подела не постоји, нисам имала такав однос и размишљала о томе док сам била млађа. Сада као старија и искуснија, схватила сам да је можда постојало мало неповерење у сми-слу да ли женско може да буде квалитетно и успешно. Али никада нисам морала да се до-казујем, из тог угла. Знала сам шта и колико хоћу у овом послу – истакла је Маријана Боричић на почетку разговора.
Обреновац је обележио Вашу играчку и тренерску каријеру до сада. Колико сте се обрадовали када су се Светлана Илић и Мирјана Мусулин појавиле као стручњаци на клупама Железничара и Црвене звезде, самим тим порастао је и број дама у Супер лиги?
- Пре Звезде и Железничара, заиста их није било. Светлана Илић је чак била са нама кад је дошла из московског Динама. Долазила је, дружиле смо се, а ја сам се трудила да чујем нешто ново, како се ради, како функционишу велики клубови. Када је реч о Мири (прим. аут. Мирјана Мусулин), нисам је гледала на тај начин, да ли долази мушко или женско. Уопште није ни било битно, битно је да је ту. Колеге сам гледала на основу по-нашања, као уосталом и све у животу. Код мене те поделе готово и да не постоје.
Незаобилазна тема су млађе репрезентативне категорије. Да ли су постојале предрасуде, стереотипи, када сте почели да радите као селектор?
- Дошла сам као јако млада са само 25 година, то је била стратегија Савеза, да помоћник наследи првог тренера када дође време за то. Било је и бољих и успешнијих у том мо-менту сигурно, али нешто су препознали код мене, следили су стратегију. Чињеница је да ме много људи није познавало, јер сам радила у млађим категоријама, а имала сам добре резултате. Можда нисам имала толико квалитетне играче као поједини клубови, али сам имала екипе са дисциплином, системом. То су ми и многе колеге рекле, а селектовала сам прву генерацију рођену 1992. и 1993. а знате и сами колико су тога постигле – искрена је селектор женске јуниорске селекције Србије.
Колико Вас испуњава рад са младим девојкама и када их за неколико година видите како освајају медаље?
- Период од 2008. до 2020, то је 13 година. Толико траје овај мој пут.. Заиста доста позитивног трага, лепих ствари се догодило, успеха. Доста сам посматрала европске, азијске, јужноамеричке екипе и разлике у игри и на чему њихови тренери инсистирају. Учила сам све везано за селекцију, морфологију играча, тактику, психу... У едукативном смислу доста напредовала, а најбоље се учи из ситуација. Много лепих успомена и освојених медаља. Већина девојака је и дошло до сениорске репрезентације.
Обреновац, увек у Вашем срцу. Сада сте такође близу тог града, у Убу. Колико је публика приврженија у мањим срединама?
- ТЕНТ, ту нема речи, јако дуг период и пуно успомена, оних искрених, чистих. Отишла сам у моменту када је било најбоље по мене, када се то показало као идеално решење. Што се тиче Уба, више пута сам помињала, кренуо је са дна, када сам дошла буквално смо ишчупали опстанак. А сада је освојио Куп. Ова сезона је на још вишем нивоу, кадровски и организационо, уз играње Европе. Поштовали су ме, прихватили и није било непријатних ситуација. Напротив, обострано поштовање.
Да ли је лакше као дама да другој дами нешто објасните, пре свега, око женске пси-хе?
- Веома широка тема... Има играча којима лакше приступим и онима којима треба да то буде неко кога се помало прибојавају у физичком смислу, заправо као мушка фигура ако тако могу фигуративно да кажем. Ипак, мислим да је то индивидуално, од играча до играча. Могу да разумем из женског угла, али овај посао је јако тежак. И играчима и нама тренерима. Мало простора је за пренемагање, и ми и они смо сто одсто окренути послу за који смо и плаћени.
Постоји ли амбиција да се опробате и као тренер мушке екипе?
- Када сам почела да радим, прва фаза је била школа одбојке ТЕНТ-а, који је кренуо од нуле. Прва екипа коју сам имала била је мешовита, дечаци и девојчице, две године сам била и мама и тата (смех). Мој утисак је да су дечаци мање дисциплиновани, али немају проблем са мотивацијом. Као и у сваком спорту. Оду рецимо да играју фудбал и хоће да полуде и да буду најбољи. Код њих је све транспарентније, простије. Код жена није тај случај, мало је другачије. Мушки тим, хм занимљиво звучи, мислим да је немогуће, али зашто да не.
Какав бисте савет дали младим девојкама које често због предрасуда у спорту одустану од тренерског посла?
- Да буду посвећене, да воле шта раде у животу. Љубав и посвећеност као у сваком другом спорту, фаху. Врата се отварају, не морају то да буду могућности, него едукације, познанства, све се отвара и може да се иде напред – закључила је Маријана Боричић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.