Зоран Терзић је био на мети загрљаја свих оних, који су се пуна срца радовали тријумфу. Изливи радости, који ломе ребра, нису сметали селектору

Tweet

У једном тренутку, петорица најближих сарадника, скочила су на српског стручњака. На питање да ли је повређен после свега, одговорио је:

– Није страшно, сад ништа није страшно – рекао је Терзић, који је пустио и сузу радосницу.

После овакве победе, амбиције су огромне.

– Нећемо још да причамо и размишљамо о круни. Ова генерација може још много тога да покаже и пружи. Ово што су урадиле против Американки и уопште на Олимпијским играма је феноменално. То је нешто, што без обзира на очекивања, представља успех на који нисмо навикли. Финале Олимпијских игара је био сан многих генерација. Сада се и испунио! – додао је селектор који ће у суботу европским и светским медаљама, додати и олимпијску.

Ипак, остао је још један корак?

– Колико ћемо бити спремни за финале, видећемо. Имамо два-три сата да се смиримо, да сталожени дочекамо оно што долази прекосутра. Желим да покушамо да покажемо најбољу игру. Није битно да ли ћемо да будемо први, или други. Важно је да одиграмо најбоље што умемо, да девојке буду срећне, да тим остане тим, јер ова екипа ће доносити још радости. Ово је велика победа, али ни прва ни последња.

Утисак је да су Американке чвршћи ривал од будућег финалисте, Кине или Холандије.

– Такмичење у групи није имало претерано везе са оним што се сад догађа. Из наше групе су прошле све четири екипе. Кина је играла слабо, имала три пораза и била виђена да испадне. Сад су фаворити за злато, после утакмице против Бразила, коју су добиле. Пуно тога може да донесе један поен, један минут славе. И зато су оне сада лансиране ка врху, па вероватно имају и предност у полуфиналу против Холандије. Опет, верујем да ћемо бити спремнији у том последњм мечу и да ћемо добити финале.

А онда балкон?

– Неки од нас су били на балкону и знамо како изгледа кад сте тамо. То не може да се купи новцем, ниједна премија, ниједна награда државе, или Савеза не може да ти да тај осећај, као долазак на балкон. То је за сва времена. Сећамо се 2006. и повратка из Јапана и дочека десетина хиљада људи. Та љубав коју смо осетили је незаборавна.