Неки су помислили да јој је то последња шанса да освоји Олимпијске игре и комплетира најбогатију могућу ризницу медаља.
Не. Биће још прилике, иако Маја није одговорила конкретно на питање да ли ће се вратити за следеће Олимпијске игре. Једноставно, у очима се видело да је привлаче светла Града светлости.
- Јао, не знам – благо су јој се насмејале очи испод маске.
- Имам преговоре за Париз. Стварно је близу, али не знам још. Биће ми 40. рођендан тада, све се поклапа да идем. Више је - да.
До Париза има још три године. До Европског првенства десет дна. А у међувремену треба прославити и бронзу на Олимпијским играма.
- Колико год је ова утакмица изгледала лака, на почетку је била препуна набоја и страха... Али ипак Кореја није екипа тог нивоа. Нисмо смеле себи да дозволимо да се деси нешто непланирано. Почетак је био тврђи, али после кад смо дошле до наше игре, која можда није била толико течна, добра и лепршава као против Кореје у групи, све је било у реду. И то је разумљиво, био је превелики улог. Није било лако опоравити се после Америке, најискреније. Свима је баш тешко пало. Дан одмора је био тежак... Хиљаду је неких детаља, али... Пресрећне смо.
До бронзе се дошло преко много препрека. Чини се теже него на претходним такмичењима.
- Не могу да кажем да нико није очекивао ову медаљу, али ствари које су нам се дешавале успут... Најпре мислим на Бранкицу. Не желим никога да обезвредим – Бокиша (Бојана Миленковић), (Бианка) Буша и Лејла (Јелена Благојевић) на оне прве две утакмице одрадиле су лавовски део посла. Али, Бранкица је веома важан играч и нападач. Нажалост није успела да се врати, па је већина терета пала на Тићу (Тијана Бошковић), али показале смо да смо играле као тим. Наравно да Тијана осваја највећи број поена, али свака од нас има своју улогу на терену. Зато је овај резултат производ тимског рада, мукотрпног... Кренуле смо 10. маја, дошле овде са циљем да се освоји медаља. Нисам ја била скептик, веровала сам, али стварно није било лако. Прошле смо кроз групу размишљале да ли је јача, па порази од Бразила и Америке... Није био лак турнир. Ова бронза је велика к’о кућа! Сад да се и вратимо кући и да у лепој атмосфери наставимо припреме за Европско првенство.
Колико ће бити тешко сада се пребацити на ново такмичење?
- Видите како се испоставило за кошаркашице, чујем да су оне биле уморне од њиховог ЕП. Сигурно да дође до замора, побогу, па цело лето се тренира и игра. Ми ни у једном тренутку нисмо имале дилему које је такмичење важније. Знале смо да су оба битна подједнако, можда чак блага предност значају Европског првенства, зато што се игра у Београду, што је било пре десет година. Па ако буде опет, да буде пред нашом публиком. Знате и систем – 24 екипе, биће тешко, има тимова и којима је ту место и којима није. Опет ће бити тешко. Кад се сетим Анкаре 2019, то је турнир који почне и никад се не заврши. Срећа па играмо код куће, то је олакшавајућа околност. А мислим да после овога што смо овде урадиле, можемо само да наставимо на крилима успеха.... Нема ни времена за тренирање, што је срећа. Почећемо 13-14. августа, а утакмица је 19. Ми смо физички спремне, у тонусу, екипа која игра дуго, да не кажем да нам не треба много. Увек могу детаљи да се поправе, и да се екипа доведе на виши ниво, али је ово мени сасвим задовољавајуће.
Пре тешког рада, иде прослава једне од девет медаља Србије. После Рија је то било спектакуларно.
- Једва чекамо, наравно, али трудимо се да не мрачимо, да ли ће бити окупљања, славља и осталог. Али мислим да заслужујемо један леп дочек, као што смо имали после Рија. Да не кажем у толиком броју, али да будемо дочекане на адекватан начин.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.