С протоком времена, постајемо свеснији величине неких достигнућа. Критеријуми вредновања, уз мању или већу дозу еуфорије или субјективности, су непроменљива категорија, али можда тек сад кад немамо Бог зна чиме да се похвалимо у рукомету прича о Металопластици, спортској моћи једне генерације има јаче дејство.
Прошло је 35 година од како је Шабац на спортској мапи постао центар Европе, како су Миле, Вуја, Вук, Башко, Мркоња, Портнер, Цвеле и остали створили мит о рукометним ванземаљцима.
- Морамо да будемо поносни и поштујемо то што смо урадили и да се трудимо да никад не будемо обични - каже jедан од њих, Веселин Вуковић, сада тренер Металопластике.
А, они су били све само не обични.
- Мислим да смо једна од ретких екипа које се и дан данас многи сећају са истим жаром и симпатијама од Триглава до Ђевђелије – на свој начин је Јасмин Мркоња желео да истакне овај вредан јубилеј.
- Металопластика је имала страшну екипу која је у условима модерног спорта остала забележена као можда најјача у историји - каже на ту тему Веселин Вујовић одмотавајући клупко историје.
- Били смо колектив пун алфа мужјака жељни доказивања – сликовито се изразио Миле Исаковић, говорећи о тим особењацима.
Не, нису они могли да прођу незапажено, шта год су радили, а у рукомету су би-ли стварно премоћни:
- Боље играче никад нисам имао у каријери - тврди и Зоран Тута Живковић који је уз легендарног златног минхенског олимпијца Перу Фајфрића помагао Александру Павловићу на том путу до крова Европе.
Тута је са њима у репрезентацији освојио и свет годину касније, али није та премоћна Металопластика која је две године узастопно имала свет под ногама, настала преко ноћи.
Напротив, деценију и по је визија човека који би вероватно имао и те како важно место и у модерном менаџменту, Александра Трифуновића, добијала обрисе, да би баш у пролеће те 1985. била крунисана.
Стрпљиво је склапан тај тим, из Цетиња је 1979. доведен, Веселин Вујовић, годину после из Бјеловара Мирко Башић, из јуниорско погона у сениорски су претходно прекомандовани Миле Исаковић, Веселин Вуковић…
Годину за годином, расла је Металопластика до првака Југославије, потом полуфинала Купа шампиона, годину касније и до финала са Дуклом из Прага која је Шапчанима покварила унапред спремно славље 1984.
- Добро је ово, идуће године идемо да освојимо трофеј - препричао је једном приликом Мирко Башић речи Александра Трифуновића после изгубљеног финала уз питање неколицини играча – Шта нам још треба да будемо први?
ПУТ ШАПЧАНА ДО ТРОНА
Осмина финала
Металопластика- Шкода 36:18
Шкода – Металопластика 26:28
Четвртфинале
Металопластика – Стеауа 24:19
Стеауа – Металопластика 18:20
Полуфинале
Металопластика – Хафнарфјордур 32:17
Хафнарфјордур – Металопластика 21:30
Финале
Металопластила – Атлетико 19:12
Атлетико – Металопластика 20:30
После тога је у Шабац стигао Јовица Цветковић. Зрелији за годину, шесторица међу њима чак и овенчани олимпијским ловорикама, низали су победе, Стеауи су у четвртфиналу чак нанели први пораз на њеном терену после 17 година.
А, онда је дошло и чувено финале против Атлетико Мадрида. У главама им је била само једна мисао, то не смеју да испусте, никако да буде као против Дукле, коју су баш Мадриђани победом у полуфиналу спасли освете Чивијаша.
- Рико, голман Атлетика је бранио феноменално у Шапцу, и поред седам голова предности нисмо мирно отишли у Мадрид – присећао се Веселин Вуковић који је повредио колено уочи реванша, али на крају ипак играо.
- Имали смо до тад два негативна искуства са таквим резултатима…
Дворана у Мадриду била је очекивано дупке пуна, заглушујућа бука бубњева, на све стране заставе Атлетика, а мечу је присуствовао и шпански краљ Хуан Карлос.
На изласку на терен једном од застава су покушали и да “дохвате” Шапчане, а Мркоња је ухватио крај и шмекерски пољуби, за шта је добио аплауз домаћих навијача.
Те вечери, усред Мадрида, тек ће их бити за Металопластикине виртуозе који су “ растурили” Атлетико- 30:20. Све то иако је Вуја морао из игре већ у 27. минуту због црвеног картона. Водили су већ тада, пет, шест разлике.
- Ништа лепше него кад даш гол, а пуна дворана занеми. За то се живи – коментарисао је Веселин Вујовић.
Ипак, то вече публика у Мадриду није занемела, испратила је Шапчане аплаузом. А, код куће, дочек за памћење, већини играча чак упечатљивији него кад су са Олимпијских игара стигли златом окићени.
Од аеродрома, па целим путем до Шапца нови хероји нације су поздрављани, аутобус се једва пробио до дворане Зорка, која је била испуњена три сата пре доласка главних јунака
- То је за причу, не знам колико је могло бити људи унутра, имао сам утисак да ће хала да се сруши - присећали су се сви од реда те претече модерних дочека после великих успеха наших спортиста.
Било је то време процвата рукомета, Југославија је била олимпијски победник, Металопластика првак Европе, а тај успех ће поновити и годину касније јача за Ђорђа Рашића и Милоша Карановића који су се вратили са одслужења војног рока.
Прошле су три и по деценије а прича о мирноћи Башића, генијалности, брзини и инстинкту Милета Исаковића, Вујовића, снази Вуковића, небеском скоку Цветковића, а пре свега скупу сјајних идивидуалаца уклопљених у колектив који су увек желели више и боље још живи.
Металопластика је остала једини клуб из Србије који је успео да се попне на кров Европе у мушком рукомету, па тим пре тај успех има још већу тежину.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.