Специјално за Журнал из Веспрема: Срђан Судар
После сребра на Европском првенству 2012. у Србији и не баш успешних Олимпијских игара истог лета Никола Манојловић (33) „нестао“ је из репрезентације. Од терена га је одвојило - срце.
После спаљивања нерва на овом органу живота, на њему је било да ли ће наставити да игра и овај Београђанин је преломио у корист рукомета.
- Онда је стигао позив селектора Љубомира Врањеша за кључне мечеве са Русијом и БиХ у квалификацијама за ЕП у Данској 2014. Пре тога сам месецима био ван терена, али тада сам се изузетно лепо осећао и не бих био коректан према себи да сам у том моменту прекинуо каријеру - прича Никола док се мислима враћа у 2013, а на лицу му се оцртава осмех задовољства.
Пре две године били сте пред качењем патика о клин, а сада сте одлучили да играте још најмање две године. Продужили сте каријеру за скоро пола деценије потписавши нови двогодишњи уговор са белоруским шампионом Мешковом...
- Када ти неко у 33. години понуди да продужиш уговор на још две сезоне тиме ти исказује велико поштовање. То се десило мени и онда не би било у реду да нисам испоштовао људе у Бресту.
Две године и нису дуг период, па Никола већ размишља шта ће када заврши каријеру.
- Моја генерација је од државе, савеза и тренера који су са нама радили много добила. Зато би ми било жао да одем из рукомета, а да му бар нешто не вратим. Трагедија би била када бар не би клинцима који почињу да тренирају помогао, радио са њима... Тако сам научен још у породици, отац ми је цео живот провео у рукомету.
Значи ли то да размишљате да отворите школу рукомета?
- Нисам мислио на тај начин, није то право решење.
Онда кроз рад у неком клубу, црвено-беле боје су вам некако најближе?
- Када сам одлазио рекао сам да ћу се кад тад вратити у Звезду. У каквој улози, то ћемо још видети. Наравно, предуслов за све је ако то људи у клубу буду желели. Ја сам Звезди и до сада помагао како сам могао. По мени је то морална обавеза нас играча који смо у иностранству. Морамо да будемо свесни да нам неће помоћи тамо неки трећи, већ морамо сами. Није толико битно ни о којим се функцијама ради, најбитније је да помогнемо, а не да се окористимо од клуба.
Појаснио је Манојловић на шта мисли:
- Свестан сам времена и његовог бремена, али, верујте, може се и без пара. Потребан је ентузијазам, да верујеш у нешто више. Ни у рагбију нема пара, па и даље тренирају.
У Николино време на тренинге се долазило пешице, новца такође није било, али јесте јединства у екипи, па се догурало и до Лиге шампиона, победе над шампионом Европе Цељем. Пријатељи, другари, саиграчи, саборци, тада је то значило много више од финансијских средстава.
- Знали смо да ће и то некада да дође.
Још од тад Никола се дружи са Растком Стојковићем, постали су кумови.
- Да није било њега ни ја не бих завршио у Мешкову. Уз њега ми је све много лакше. Тежак је живот када си сам у иностранству. Сви трче за парама. А, тамо немаш ни маму ни тату ни бабу. Растко ми је фамилија. Сви ми тражимо фамилију у колегама, пријатељима.
У Бресту је и мала балканска фамилија, Карачић, Разгор, Божовић, Пешић, Вукић...
- Све добре ствари потичу из добре атмосфере. Када си задовољан лакше постижеш успех.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.