Пише: Светлана Вујчић
Свега је било у прекјучерашњем рукометном дану, од жустрих расправа (Ђурковић – Бошковић) до топлих говора због одласка Марјановића са функције председника Управног одбора РСС (наследили су га Перовић, Лазић и Станковић до избора), па и најаве прљавих детаља раздора између селектора и репрезентативки.
Најавио их је сам Бошковић изазван прозивкама од стране генсека Божидара Ђурковића, незадовољног што обе, и мушка и женска селекција недовољно штеде и укупно не остварују добре резултате.
У праву је Ђурковић, нема шта, буџет је скресан, али и Бошковић рече добро у одговору – нема довољно деце у рукомету, па нема ни добре кадетске.
Оно јесте, као што нема ни добрих стручњака, а они који раде са најмлађима уопште се не вреднују.
- Из компромиса сам све и радио – рекао је изазвани Бошковић.
Тако је и изгледало. Само што један селектор никако не би смео да прави уступке, из најмање три разлога. Трећи је због тога што играчи тако нешто увек злоупотребе и више не цене тог тренера. Оно, Бошковића репрезентативке нису поштовале ни раније, због чега је Лекићева и одлучила да га бојкотује.
Проблем је што је при том заборавила и ко је и где је, па је заправо избојкотовала репрезентацију, а Бошковића тим гестом буквално вратила на клупу националног тима. Зато што ни један функционер на свету не би пристао да уради оно што му играч наложи, а због реда и поретка не би ни смео.
Успут, Лекићева очигледно није знала да се Бошковићу управо спремала смена,(ипак је само играчица), па је чин уцене извела у најгоре могуће време. Како није без везе капитен, лако је убедила Дамњановићеву и Томашевићку да је следе, што су оне и урадиле не размишљајући, „ из колегијалности“, како су рекле директору Станковићу.
Како сад ствари стоје? Сања и Катарина су се наводно покајале још прве вечери по напуштању репрезентације у Ечкој, а Андреа и даље сматра да је у праву и ни по коју цену више не жели да говори Бошковићу на тајм ауту шта да се игра.
И не треба. Ни он њој није рекао да шутира пресудни седмерац и где, а судећи по оном што је, како се сазнаје из Македоније, покушала и у свом клубу Вардару, да смени тренера Индиру Кастратовић, Лекићева је гневна на све надређене. Не значи да није у праву. Само значи да брка лончиће.
Нема везе, све се да исправити, ако има људскости и ако се воли рукомет. Један професор Жељко га обожава, чак више од историје и археологије (можда више и од свих нас), па ме је јуче у смс поруци замолио да као бивша репрезентативка “бацим шлауф” и урадим све да се стање среди и наш рукомет спаси од пропасти.
Толико ме је погодила његова порука да сам решила јавно, на коленима да замолим Лекићеву и другарице да опет обуку дрес с националним грбом и уложе своје рукометно умеће не би ли репрезентација Србије победила Румунију у јуну и пласирала се на СП. У име овог спорта, свих бивших и будућих генерација, али пре свега њих самих, као и националних признања (пензије) које су стекле освајањем сребрне медаље на Првенству света 2013.
Управни одбор РСС, пак, војнички усправна молим да их не кажњава нешто озбиљно због напуштања репрезентације. Нека то буде тек тек, чисто да и друге не забораве да тако нешто не сме да се ради у националној селекцији.
Опет на коленима, (мада десно врло тешко савијам), Сашу Бошковића молим да после тога напусти клупу репрезентације Србије. Из хуманих разлога.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.