Потпредседник Управног одбора Рукометног савеза Србије Синиша Лазић као одговор на све учесталије прозивке у средствима јавног информисања од стране одређене групе бивших играча и тренера послао је нашој редакцији Саопштење које вам преносимо у целости:
– Поводом учесталих напада који се последњих дана врше у средствима јавног информисања, на легално и легитимно изабране органе Рукометног савеза Србије, у својству једног од потпредседника Управног одбора РСС, са посебним задужењима за регионални развој, желим да се обратим спортској јавности и појасним неке чињенице.
Уважавајући изузетан допринос резултатима и медаљама које су у прошлости освајали потписници захтева за ванредне изборе у рукомету, увидом у базу података Рукометног савеза Србије може се увидети да добар број њих уопште нису чланови савеза јер немају регистрације ни као играчи ни као тренери ни као спортски радници.
Основна претпоставка за учешће у било каквом изборном процесу у рукомету је да се буде регистровани члан савеза, па тако и биран у органе и тела савеза. Због тога остаје нејасно са којих позиција наступају потписници захтева за промене. Ако су хтели да буду изабрани у органе савеза то су увек могли тако што би их предложила њихова база. Али избор у органе савеза не врши се кукањем по новинама и омаловажавањем правих спортских радника по кулоарима.
Добар број њих су били врхунски играчи, али ништа више од тога. Понеки су постали и тренери, али не са тако сјајним резултатима као што су их имали док су били играчи. Школе је већина завршила, али никад. О факултетима да се и не говори. Радног стажа само из рукомета. Било би лепо када бисте рекли шта сте још у животу радили, осим што сте играли рукомет и сами себе прогласили легендама. Не рачунам ту оно време када сте исти ви који се и сада јављате смењивали селектора давне ’97, истог оног селектора чијом подршком сада покушавате да обманете јавност.
Самим погледом на набројана имена пучиста види се да су многи имали озбиљне функције у савезу у последњих петнаест година, а да при томе нису ништа урадили. Добро се сећам када су на једној седници Управног одбора неки од њих питали када стиже плата, јер су мислили да се чланство у органима плаћа, а када су сазнали да су све то волонтерске функције били су тешко разочарани (разочаране).
Много потписника добили су националне пензије а сада не живе у Србији већ из иностранства уживају благодети, и поред тога никада од тих пензија које су добили захваљујући рукометној каријери ни један једини динар нису одвојили за помоћ рукомету, неком клубу или школи рукомета. У исто време њихови клубови у којима су играли или су се угасили или једва постоје. Чак ни банкарске провизије на ваше националне пензије не плаћате, већ то ради савез из прихода од наших чланарина и доприноса. Плаћате ли порез у Србији господо бивши играчи, или можда имате и неко друго држављанство.
Ко је ту господо бивши играчи крив? Чија је то одговорност?
Зар и ми некадашњи мали играчи из још мањих средина немамо право да се бавимо рукометом? Зар клубови по нашим селима и варошицама немају право да играју са великима каквима ви себе сматрате? Зар је погрешно волети рукомет и одвајати и последњи динар да би га нека деца из малих средина и како ви кажете из унутрашњости играла?
Да ли треба да се понашамо недолично и некултурно, вређамо и псујемо свакога ко не мисли као ми, а неки од вас то управо раде, баш на утакмицама, тако јасно изражавају своју немоћ и неспособност. Да знате шта и како треба ви бисте одавно засукали рукаве и водили клубове у којима сте играли.
Када сте из свог џепа дали један једини динар за рукомет? Када сте купили неку лопту или дрес некој школи рукомета. Уосталом, када сте последњи пут уживо гледали неку рукометну утакмицу у Србији? Или мислите да се рукомет води из удобних фотеља седећи код куће у иностранству и по београдским кафићима.
Да ли сте некад питали или помогли нашој средини на Космету за протеклих 16 година како стварамо играче, одржавамо старе клубове и формирамо нове, који достојно представљају српски рукомет на простору Косова и Метохије. Да ли знате какве муче и последњу пару из својих џепова дају за косметску децу да би се бавила рукометом Славко Мандић, Зоран Гаљак, Маринко Касаловић, Душко Бишевац, Ратко Бишевац, Небојша Митровић, браћа Мојсић, Влада Милентијевић, Миломир Божовић, Бранко Јакшић, многи други, и стари спортски ас Стеван Вуловић. Лако је бити играч у мирним срединама, али треба постати играч и још више добар човек у малим и оним не баш мирним срединама. Наши млади рукометаши расту у тешким условима, али зато воле рукомет.
Господо легенде, нисте само ви играли рукомет и нисте само ви освајали медаље, има још много рукометаша који су дали свој допринос неко више неко мање, али су рукомет волели и волеће га без интереса, без пензија и без примитивизма.
Запитајте се колико је вас који су незадовољни у односу на број оних који свакога дана мисле како да очувају наш спорт. Више је него јасно да сте незадовољни зато што вас нигде нема јер вас нико неће, па ни ваши клубови у којима сте играли, а ви сами знате због чега је то тако.
Да не заборавим, ако желите како ви кажете функције, ако их већ којим случајем нисте расподелили између себе, уколико их буде довољно за све вас незадовољне, било би добро да се прво региструјете као чланови Рукометног савеза Србије, па да онда као пуноправни чланови учествујете у изборном процесу.
Требало би да знате да у раду организације учествују и одлучују чланови савеза, а не навијачи и бивши играчи.
Ако је и од вас, много је.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.