У ишчекивању сутрашњег (18.15) меча са Французима, правим примером како и шта треба да се ради да би се постигли озбиљни резултати, Жарко Шешум и Бојан Бељански су се присетили златних дана њихове генерације, али и дали предлог како се вратити на тај колосек.
Прво да видимо како и шта са Французима, светским шампионима?
- Имају повређених играча, реновирали су репрезентацију, убацили неколицину нових – каже пивотмен Србије Бојан Бељански.
Жарко Шешум се надовезује на причу:
- То је репрезентација за пример како се ради, последњих година су све освојили и у млађим категоријама и у сениорској конкуренцији, сад су и жене златне. Улажу раде системски, не падају у несвест када не направе успех. У Пољској су били пети, у Београду нису прошли групу, а онда пола године касније узели олимпијско злато.
`Ладни као Французи
Кажу да су Војвођани по темпераметну успорени код њих је све полако:
- Не бих ја то за спорт везивао. Можда смо овако за све имамо времена, смиренији смо, али не видим то као лошу предиспозицију у спорту каже Бељански – Само не показујемо на терену ту срчаност када дамо гол или одрадимо неку акцију добро, али далеко од тога да нисмо. Нека моја логика је да човек не треба да се троши на емоције већ да одради све како треба, а неко то повезује са тим да нам није стало. Увек за то дајем пример Француза, они ћуте, играју, не скачу по терену после неке акције и гола, једноставно се врате назад и настављају даље, свих шездесет минута.
Можда је Европско првенство у Пољској најбољи пример како то функционише, нису ушли у полуфинале и то су схватили најнормалније, променили неколико играча узели злато на Светском, играли финале Олимпијских игара и све нормално.
Некако природно Бељански наставља:
- Друга најјача лига на свету је Француска, нема шта да се каже. Имају одличну базу млађих категорија, сада играју исто јако добро, то је систем, али зашто да се не потрудимо да одиграмо и против њих најбоље што умемо.
Ова два Бачкопаланчанина, од дечачких дана су заједно у рукометној причи, кроз Синтелон, потом кадетску, јуниорску и сениорску репрезентацију. Као кадети су припадали страшној генерацији европских и светских првака које од Европског првенства у Београду 2004. до јуниорског контитенталног шампионата у Аустрији 2006. нико није победио. Имају два кадетска злата, јуниорско светско сребро и сениорско из Београда 2012.
Шта се догодило у међувремену, па у сениорској конкуренцији није настављен тај поход. Са вама у генерацији су били и капитен Немачке Уве Генсхајмер, Данац Микел Хансен, Иван Чупић из Хрватске, од свих сте били бољи...
- То је доказ да се млађе категорије не могу поредити са сениорском где је много већа конкуренција, већи број играча, много више је свега у игри. То су била нека лепа времена где смо имали стварно добру генерацију, и доста нас је и сад у сениорској конкуренцији, направило каријеру. Има мало везе и са системом рада, рецимо и да смо пропуштени у неком случају, можда касно добили одговорност и имали право да губимо утакмице, као што су радили неки други - размишља капитен Шешум.
Напомиње капитен Орлова и да се код нас неуспех не прашта:
- Нико не ризикује да би добио будућност него се тражи све одмах и сад. То је један од главних проблема. Зато и треба да млађи, попут Јовановића, Ђукића, Илића, Марсенића сада имају што више минута, да сад пролазе такве ствари како у најбољим играчким годинама не би губили један разлике него побеђивали.
Спала књига на два слова
Колико је Бачкопаланчана у репрезентацији сад?
- Марко Вујин је отишао, па смо остали само Бељански и ја, Боћа никад неће признати, али и он је наш, Гајдобра је близу. Сад нема зетова Паланачких као раније што су били Чутура и Никчевић. Увек нас мора бити - заједнички закључују Шешум и Бељански.
Зашто баш вас?
- Најбројнији смо мислим увек били. У кадетској поред нас били су Боћа Марковић, Рајко Продановић, покојни Самболија, Мирко Милошевић, Максимовић, од четири до осам увек.
Једном капитен, увек капитен
Жарко Шешум слови за рационалног човека коме се поверава одговорност и зато је капитенка трака била код њега кроз све генерације, па чак и сад у Гепиннгену:
- Најсмиренији сам. Таква ми је природа. Рационално гледам на ствари. Боље неко ко три пута мери једном сече него неко ко реагује на прву и то је добро и за екипу. Част ми је била увек што сам капитен. У Бундеслиги није свакодневна појава да се та улога повери странцу. Имам сјајан однос са тренером, екипом, три успешне сезоне. Говорим немачки...
Пред Вујом у ставу мирно
Веселин Вујовић вас је водио до последње три медаље, на кадестком Европском првенству у Београду 2004, Светском у Катру годину касније и светском јуниорском у Мађарској исте године.
- Он је тренер великог знања и аутритета – каже Шешум. - Стајали смо мирно на све што би рекао. Али и поклопило се много тога, његово знање, наш таленат, али и то да смо имали изврсне услове у клубовима
Бељански додаје:
- И сад кад уђе у просторију имамо поштовање, а не тада као клинци.
Последња сте медаљна генерација млађих категорија, сад већ нисмо у прилици ни да размишљамо о томе, зашто је тако?.
- Понешто знам и и чујем из приче јер не могу много да пратим када са му иностранству, али Србија има доста рукометаша и клубова. У питању је рад , селекција, систем који је некад постојао кад смо ми били клинци, где смо имали лигу, сваке недеље две, три утакмице, турнире, путовања, мерили се са свима по Србији, па касније и интернационално. Сад не знам како функционише, али да проблем постоји то је очигледно – наставља даље Шешум.
Бељански наглашава даље:
- Тада је било и седам, осам добрих клубова у Србији, суперлига је била још јака.
Има нешто и до струке:
- Тренери са којима смо радили, Петљански, Вујовић у репрезентацији, на камповима преко лета, све добри, покојни Аца Павловић, па Аца Живковић. Озбиљна имена, знали су да раде са децом, сениорима. Побеђивали смо све у млађим категоријама, у сениорској нисмо постигли то за шта смо били предодређени, а имали потенцијала, уз све остале проблеме - тврди Шешум.
Има то везе и с пречестим променама селектора који трају у просеку по једно такмичење:
- Од 2005. сам у репрезентацији и не могу ни да набрајам колико их се променило, баш шест, седам. На крају смо ипак и успели да одемо на доста великих такмичења, али јавности ни то није довољно. А, гледамо да неке репрезентације које улажу много више, имају исто успеха као и ми.
Колико вам тешко пада после тако великих ствари да се на крају борите за слабије пласмане. Зенит каријере вам је, изгледа финале Европског првенства у Београду 2012.
- Јесте, од 2009 се осећало да се побољшавају ствари, а 2012. је био врхунац, после Олимпијске игре у Лондону. Стварно је било играчки, организационо, све на свом месту. Зашто то није потрајало не знам. Нисмо умели да искористимо ту медаљу као замајац, пропустили смо опет два такмичења, опет смене селектора, трзавице, неки лоши резултати, па добре утакмице. Тако смо се опет вратили на старо. Највећа је грешка што се тај успех није искористио да се направи неки систем за генерације које долазе - каже Шешум.
Сагласан је са тим и Бељански:
- Треба да млади имају неки континуитет, спремају се за сениорска такмичења.
Мора дакле, мишљења је вођа Орлова да се ствари сагледају реално:
- Да се мало спусти лопта, крене из почетка од најмлађих да се стварају екипе за будућност.
- И стрпљења – додаје Бељански – Да се млади истрпе, кад се баце у ватру, одиграју барем једно првенство и да не буде одмах трагедија неуспех, смене, а да зато они трпе, уместо да кроз четири, пет година дођу до нечег доброг.
Три дана преваге, мало је чудно свима
Први пут три дана паузе имате на великом такмичењу између две утакмице::
- Никад овако није било, мало је чудно свима, али боље него да играмо сваки дан. Морамо мало да се одморимо, за десет дана смо одиграли шест утакмица, 2000 километара пропутовали. Никад јаче првенство није било. Ови слободни дани би могли много тога да реше у завршници. Неком ће добро доћи неком неће зато што су неке репрезентације старије, спорије се опорављају, имају мањи ростер... Кад су сви свежи другачија ситуација. Македонија може да направи изненађење и оде у полуфнале, Данци, Норвежани, Хрвати нису у завидној ситуацији. Швеђанима како је био врхунски дан у Сплиту, тако могу и да падну. Сад нам је тек жао што их нисмо добили - кажу у глас. - Да смо стигли на један разлике тад би их сломили.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.