У РАШЉЕ: Нобеловац

Пише: Светлана Вујчић

Свака част Дејану Перићу, одрадио је деби са Орловима са толико храбрости и тактичке зрелости да му могу позавидети многи стручњаци. И тако му завиде, па неће болети и ако претерају, мада су поједини на својој кожи добро осетили да селекторска умешност и успешност најмање зависе од тренерског умећа.

Испоставило се да је најважније не погордити се, а ипак владати играчима и ситуацијом. Каква је ту хармонија потребна... Перић је управо на дебију прекјуче против Црногораца испољио, па и да је јачи противник био, једнако би победио. Јер је пре свега скапирао своје момке. Самим тим су и они њега.

Како једноставно и како нам та једноставност често недостаје, што је наш дивни нобеловац Иво Андрић говорио за срећу. То му дође исто, срећа и јесте у једноставности.

О сујету и самољубивост многи у се саплели и одрали носеве, највише због тога што тако успаљени нису били у стању да реално сагледају могућности и сензибилитет своје екипе и што су због нереално високог мишљења о сопственом значају толико искомпликовали саму игру, да су од свега највише збуњивали играче.

Перке не само што своје изабранике није доводио до расејаности већ их је тако с мером воздигао, да су пружили одличну партију. Он би рекао, „само сам их пустио да буду оно што јесу“, али то „само“ тако је често недостижно...

Надамо се само да ће Перић остати томе доследан.

Кренимо од Момира Илића, људине огромног срца, воље, узвишеног односа према дресу с државним грбом, заиграо је болестан, са акутним стомачним тегобама, али то нико ван репрезентације није могао да примети. То је капитен, и то је истински ас.

Следи млађани Дарко Ђукић, заслужио је, и то не због његових феноменалних голова, већ због сваке ситнице, односа, става, победничког зова којим је испунио Пионир. Феноменално десно крило, одавно га нисмо имали тако доминантног, то је сјајно за репрезентацију.

А, Марко Вујин, то је оно што се од њега увек очекивало. Свака част убојитом леворуком шутеру, пре свега због тога што је успео да укроти сопствену его природу и преосетљивост, што се на најбољи начин подредио колективу. Сила је!

Због Мирослава Коцића посебне похвале Перићу, мало ко је веровао у овог, показало се, врхунског голмана. Само селектор. Показало се сасвим довољним. Честитамо новом репрезентативцу.

Далибор Чутура је посебна прича, какав бек, људи, брука, што би рекли клинци, а и од њих је виталнији, виспренији и луциднији. Тако је лако вртео ону лопту, и делио саиграчима, тако се вешто, кроз промену правца, кретао одлично постављеном зоном Ђетића, да смо начас помислили да се вратило оно златно време рукомета, оно, у ком смо тако дивно уживали. Хвала Ти Далиборе, на том времеплову, изместио си нас из сивила свакодневице.

Без обзира на одређене пропусте у одбрани, по свему последици недовољне уиграности, велике заслуге носи нови тандем Вучковић – Пушица, уз Илића ноћна мора противника у најави. Ту су још и поуздани Никчевић и Стојковић, те Рнић и Зеленовић, од којих се тек очекује да заблистају пуним сјајем. Није важно ко жари и пали, важно је да репрезентација побеђује, што каже Перић.

О њему још само кроз призму његовог пријатеља и саветника Бранислава Зељковића. Сад нам је јасно на шта је мислио овај прекаљени рукометни стваралац кад је рекао да је Перке озбиљан играч и да у већини имају исте погледе на игру...