Иако има само 36 година, Душан Милићевић се већ може похвалити многобројним рукометним успесима и признањима.
Момак рођен у Костолцу је прве кораке начинио у Рудару, а онда је уследила селидба у Суботицу, потом Војводину, Партизан и Колубару, да би одласком у Металург започео инострану каријеру.
Милићевић је својевремено играо и за сениорску репрезентацију Србије, а после Скопља искусно лево крило је бранио боје Бундеслигаша Роштока, потом и данског Нордјесланда.
Чини се, ипак, да је крајњу срећу пронашао у Немачкој, и то у Пирни, екипи која се такмичи у нижем рангу.
Професор у Дрездену
Поред играчке каријере и успешно започете тренерске, Душан Милићевић у Немачкој има још један посао.
- Да, професор сам у једној од најбољих школа у Дрездену. Задужен сам за спорт, свакодневно имам предавања и радим са децом, а то ме заиста усрећује. Наравно, све је то захваљујући рукомету који ми је све и омогућио. Био ми је одскочна данска, док ми језик не представља никакав проблем. Дуго сам ту, па причам немачки и енглески, што је довољно. Задовољан сам и овим послом.
Врло брзо је постао љубимац овог малог и мирног града поред Дрездена, био је најбољи играч екипе и први стрелац лиге, па су уследиле и многобројне понуде. Међутим, управа клуба је решила по сваку цену да задржи овог вредног момка лепих манира, па му је понудила нешто што није могао да одбије.
- Прошле сезоне су ми понудили дуплу функцију, тачније постао сам тренер екипе, а уједно сам наставио и да играм – рекао је Дуци. – Знали су да је моја жеља да останем у рукомету и после каријере, посао тренера ме је одувек привлачио, па сам у Немачкој уписао и одговарајућу школу.
За кратко време сте стигли до Б лиценце, што је за тренере у Бундеслиги прилично захтевно?
- Постоји олакшица ако си играо рукомет или бранио боје сениорске репрезентације. Ја сам то искористио, научио све и врло брзо дошао до полагања. Сад могу несметано да радим у Немачкој, а наравно да ми је жеља да једног дана стигнем и до А лиценце. Сасвим сигурно ћу се добро спремити и изаћи на то полагање, али најпре морам да испоштујем закон и сачекам неколико година кроз рад са Б лиценцом.
Управа клуба Вам верује, већ после прве сезоне су вам понудили нови уговор?
- Да, пре него што је истекао смо разговарали, прихватили су моје услове и брзо смо се договорили. Имам све што је потребно за рад, а мојој породици, супруги Ивани и деци је лепо у Пирни, тако да није било ни разлога да било шта мењам. Успео сам да спојим српски карактер и немачку дисциплину и то је прави погодак.
Које су амбиције клуба?
- Нико ме не притиска, немам пресију, битно је да радим добро и да сам посвећен. Имам изузетно младу екипу, све су то јуниори, момци жељни доказивања, па самим тим захтевају и доста више рада. Није ми ништа проблем, уживам у овом послу, а мој циљ је да увек будем први! Рекао сам управи клуба да желим дочек на тргу у граду кад направимо неки добар резултат и да буде прослава за 30.000 људи, а они су мислили да сам луд – кроз смех прича Милићевић.
Активирали сте и млађе категорије у клубу?
- Да, то је била моја идеја, па радим и са млађима. Зато сад имамо свој подмладак и можемо да ангажујемо те момке једног дана за први тим. Управи се то допало, дала ми је одрешене руке и мислим да сам на добром путу да урадим нешто значајно.
Да ли размишљате једног дана да радите у Србији?
- За сада не, јер желим прво да се докажем у Немачкој. Хоћу овде да постигнем неки резултат и да урадим нешто паметно, а после ћу лако да одлучим. Зато и нисам желео да завршавам школу у Србији, већ у Немачкој, а моја жеља је да једног дана преузмем неки тим из Бундеслиге. Кад то урадим, можемо да причамо за даље – закључио је Милићевић.
Родитељи и управа су ме гледали као лудака
Душан Милићевић је испричао и једну анегдоту пред најважнији меч прошле сезоне.
- Рекао сам екипи да ћу им дати новчане премије и да ћу из свог џепа да платим. Управа ме гледала збуњено, а на том гостовању никад Пирна није победила, па је можда неко мислио да неће ни тада. Мој тим је славио са петнаест голова разлике и ја сам им поделио обећан новац. Родитељи играча и управа су ме гледали као лудог човека, а чак су мојој Ивани прилазили и питали да ли сам нормалан и да ли знамо шта смо све могли да купимо за тај новац. Мени у том моменту ништа није било важно и сви су били срећни. То су мале ствари које чине доста.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.