Веселин Вујовић - Рођен пет минута пре лисице

За Чака Нориса, ја сам Веселин Вујовић. Постоји физичка сличност с тим што сам ја лепши, наравно. И, та фама о њему је велика. Као и о мени...

Фама је стварно велика. Од оног лудог преокрета против Хрватске, пре неки дан, у борби за бронзу на Светском првенству у Француској, Веселин Вујовић je у жижи у целом региону. Поново желимо да знамо све о њему, да се подсетимо не само великих победа у каријери, већ и неких његових антологијских изјава. Баш као што се толико цитира ових дана и онај чувени тајм аут пре преокрета:

- Играјте као да вам је последњих десет минута у животу.

Уследила је и њему својствена шала на дочеку у Љубљани:

- Кажу, води их Црногорац, па играју само последњих десет минута.

А, Вуја, да ли је Србин, Црногорац, Македонац, Хрват или Словенац?

Вероватно би најрадије рекао Југословен. Не крије да је југоносталгичар, да је то сећање на дане младости и спортске моћи. У рукомету шабачке Металопластике и једне генерације оне велике земље.

Не, не бежи он од цетињских корена, шабачке славе, скопских и загребачких подвига... А, како ли му је тек драг тренерски првенац са Словенцима...

Све ово може да буде скица за портрет рукометног брадоње, хваљеног, слављеног, оспораваног... Све тако речито говори уместо њега о тој бурној, каткад и неконтролисаној природи коју је изгледа с годинама, најзад, научио да кроти.

Донела му је она и прилично невоља. Сетите се само оне опште туче на финалу Купа Купова 2002. Слика која се још може наћи по архивама, Вуја на клупи Сиудад Реала против Фленсбурга, раздеране кошуље, без једног рукава и љут као рис. То губљење контроле му је донело двогодишњу забрану уласка у било коју рукометну дворану у Европи, па је касније мало ублажена.

Слично нешто доживео је и у македонском дербију, као тренер Вардара против Металурга (у јуну 2013), када је после црвеног картона витлао судије по дворани Кале, а прошао је са једногодишњом казном забране рада у Македонији.

- Глупо је свима се свиђати - казао би Вуја.

Јесте. И досадно бити конвенционалан. Што Вуја никад није био. Новинарима је нарочито драг саговорник, јер увек све пршти од занимљивих изјава, баш као што и играчима зна да каже, кад хоће да им стави до знања да не могу да га исфолирају:

- Рођен сам пет минута пре лисице.

Волели су га, како он радо каже о данима играчке славе, од Вардара до Триглава. Због њега је цела Зорка плакала када му је пукла Ахилова тетива. Играчка бајка почиње од момента када је 18-годишњи момак (1980), истовремено и кошаркаш кога је чак и сарајевска Босна звала да дође да игра, из Цетиња стигао у Шабац. У Мали Париз, где је тек у повоју била прича о моћној Металопластици.

Као играч је освојио све што се могло – два пута првак Европе са Металопластиком (1985. и 1986) и са Барселоном приде (1991), која га је платила, за то време баснословних (650.000 долара). На њу је остао слаб до дана данашњег. Жели да је победи кад год играју, али му је и највећа тренерска чежња.

А, увек је Вуја волео да побеђује. Није га то прошло ни сада у 56. години. Његови другари кажу да су се и њихове игре у доколици знале толико закувати да је све прштало и било на ивици туче. Такву харизму носи Вуја и преноси, некада на саиграче, сада на играче.

Имењак и такође играчина из редова тих шабачких Ванземаљаца, Веселин Вуковић, у немало ситуација је, описујући га, знао да каже једноставно - звер.

Словио је за најкомплетнијег играча свог времена, изванредног нападача, једнако доброг у одбрани, шмекера који све види и предвиди. Рукометног Марадону, како су то видели Шпанци. Осим Барсе, носио је још само дрес Гранољерса где је стао Вуја играч.

Али, не задуго родио се Вуја тренер.

Он, Вуја, најбољи играч планете (први званично биран од ИХФ 1988), олимпијски шампион из Лос Анђелеса (1984) и бронзани из Сеула (1988), светски првак из Швајцарске (1986), бронзани са ЕП из Шпаније (1996), почео је испочетка. Јесте се бацио на оно што најбоље зна, рукомет, али ваљало је савладати све замке у које се неминовно упада. Ваљало је да заборави Вују играча, схвати да други не виде игру његовим очима, да тренира да буде тренер.

Али, и ту се држао девизе „Боље умрети на ногама, него живети на коленима”. До коске, последње капи зноја, али и генијалним осећајем кад шта ради, стално говорећи да је екипа огледало тренера. Цео „производни процес” мора да има под контролом, а од играча тражи све (ја Вујовић тренер, Вујовића играча не бих трпео два тренинга).

Довољно харизматичан да оне што тек стасавају тако опчини и занесе рукометом, пробуди у њима креативност и надасве победничку црту (када говорите из срца увек ћете дотаћи душу оног ко слуша). Макар то значило да као 2004. и 2005, док је био селектор СЦГ, од јутра до мрака проведе у сали, са кадетима, јуниорима, а онда се посвети сениорима. Баш са њим генерацију Шешума, Ненадића и друштва две године нико на свету није поразио, а били су европски и светски прваци. Право са СП из Катара, где је са кадетима извојевао злато, продужио је, са још четворицом тих момака, на јуниорско СП и наизглед отписана генерација заиграла је финале. Били су то последњи велики успеси наших млађих категорија.

Отишао је Вуја из Србије са горким укусом, оптужбама да је хтео Хрватима да прода утакмицу на ЕП у Швајцарској 2006. Скоро деценију касније, у интервјуу баш за Журнал, полусетно је казао да ће га и на самртном часу болети те никад доказане оптужбе.

Недавно је признао и да је десет година сањао да буде селектор Орлова, али да је сада презрео за ту улогу. Да сазрева и као тренер, показао је са Загребом, сензационалним уласком у четвртфинале Лиге шампиона, елиминацијом Рајн Некар Левена, усред Манхајма прошле сезоне.

Са Словенијом доживљава звездане тренутке, прво је одвео на Олимпијске игре у Рио, а потом и до победничког постоља у Паризу, и то уз какав преокрет, из минус осам двадесет минута пред крај до тријумфа бронзе вредног.

Како ли је после утакмице сам себи звучао још један ас бивше Југе, Златко Сарачевић, који је баш тих двадесетак минута пре краја сусрета у Берсију изговорио:

- Сва срећа, па Вуја није наш изборник.