Медицинарове четири победе у пет стартних утакмица, са младим саставом, у коме су само три професионалне играчице, остало још скоро све школарке, говори да Сандра Колаковић са овим тимом прави велике ствари.
Трећа сезона је како је преузела кормило клуба у коме је почела и њена каријера, касније овенчана бројним трофејима, у дресу Будућности, Лигом шампиона са Кримом и бронзом са Светsког првенства у Италији пре 19 година.
Шабачке девојчице имају од кога да уче, а тај рад почео је да даје и резултате:
- Пре две године, када смо почели, Бојан Радукић и ја смо били свесни да девојчице рођене између 2002. и 2005. не могу још да носе игру Медицинара, али је сада дошло њихово време – радо прихвата разговор Сандра Колаковић.
– Покојни Зоран Обреновић окупио је ту генерацију, а ми смо наставили даље да радимо.
Око да препозна таленат има, али и да пренесе, пре свега, огромну љубав према овој игри и играчко искуство:
- За праву ствар потребни су рад, стрпљење и услови. Њима треба минимално четири сата тренинга дневно, а ми имамо шест недељно, три пута по сат и два пута по сат и по. То је без теретане. Правимо добре резултате јер имамо компактну екипу. Навикле су на мој систем размишљања, слушају ме, не дангубимо, време које имамо трошимо само на рукомет.
Нерешен имовински спор ставио је халу Зорка ван функције, онда екипе треба да поделе термине у преосталим салама, они најбољи су наравно заузети, а остало је питање баланса између школских обавеза и слободних термина...
- Морам да похвалим кошаркаше који нам учине, па нас пусте 15 – ак минута да одрадимо неке ствари или теткице и то искористимо за теоретски део. Тако украдемо време, јер у реалним условима на загревање нам оде 15 минута, а у преосталих 45 не знам шта бих пре, да ли напад или одбрану.
Одбрана је основа свега и том сегменту Сандра поклања много пажње.
- То је за мене број један. Зато имам консултанта Ђорђа Рашића, познатог ванземаљца који није само слушао, већ живео и играо 3-2-1 зону, а одлична књига Драгана Ђукића на ту тему је добар увод. Ђоле зна све финесе, најситније детаље, како се понаша бек, шта ради крило, центархалф... Тренирао је мог брата и мене, а њега наш отац, тако да смо „у истом рукометном систему”. Немам никакав проблем да оно што не знам питам, две главе знају више, више очију боље види... Са крилима и предњом линијом ради Владимир Павловић, са голманима Младен Ољача, бивши играчи Металопластике, за кондицију се брине Милан Вујасин. Дакле, свако ради свој део, али смо и прави тим.
Акценат је и на индивидуалном раду:
- У сензитивном су периоду и свакако им је то потребно.
Фантастичан старт, четири победе у пет утакмица је вредно сваке хвале.
- Диван резултат, у четвртак нисам била свесна да смо успели да добијемо Инђију, која је по свим параметрима боља од нас, после рововске борбе. Осећам понос, обавезу и жељу да још више напредујемо. Тако сам навикла, од увек, ако може, зашто да не буде највише. Треба бити строг према себи, у смислу анализе и налажења грешке, не критике, како би човек напредовао. После сваке целине, мора да се „оголи” урађено, да видимо шта смо научили, шта препознајемо, а шта нисмо и даље радити, учити, усавршавати научено, обнављати усвојено, како би достигли рутину – поручује Сандра уочи гостовања њеног тима у Крагујевцу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.