Почетна / Рукомет / Супер лига

ЕКСКЛУЗИВНО - Председник Партизана: Држао сам се чврсто за шипку мислећи да смрт долази по мене

Жељко Перкунић говори о данима на респиратору, халуцинацијама и тешком опоравку од короне
ФОТО: М. Спасојевић

Читава планета је пре годину и по дана стала. Корона вирус је кренуо да коси редом, из земље у земљу, са континента на континент, многи су сумњичаво вртели главом, неки тврдили да вирус не постоји, а онда су људи почели масовно и да умиру.

Ситуација се из дана у дан погоршавала, стање је постајало све критичније, уследио је други, па трећи, а онда и четврти талас. Сваки је био кобан за многе. Они млади и јаки, здрави, на почетку су лако излазили на крај са симптомом, док су старије генерације трагично завршавале битку. Како су месеци пролазили, ова болест је ухватила маха и код млађе и средње популације, болнице су биле, а ред за респиратор све већи.

Ни то није било довољно појединима да схвате да корона није измишљена, а било је и оних који су се осећали јако и здраво, снажно, мислећи да „неће то на њих“.

ОБАВЕЗНА ВАКЦИНАЦИЈА

Да ли сте вакцинисани?

- Да! Наравно и то препоручујем свима. Ипак је све другачије са вакцином. Нећете имати велики проблем, можете на ногама да изнесете вирус, а уколико немате вакцину, заиста је велики проблем. Осетио сам на својој кожи.

ПОДРШКА ГРОБАРА

Док сте били у болници широм Србије су на Партизановим утакмицама били транспаренти подршке?

- Предиван гест мојих Гробара. За мој рођендан су дошли испред куће и запалили бакље, мене су једва довукли до прозора да то видим. Срце ми је било пуно. Кад сам се пробудио из коме имао сам преко три хиљаде порука и то је све била добра енергија која ми је помогла.

Председник Партизана Жељко Перкунић, снажан човек од преко два метра, никад болестан и рањив, спортиста у души, чувао се, водио рачуна, а онда га је корона приковала за болничку постељу и његова највећа животна битка је почела.

- Генерално сам се чувао, схватио сам ову болест крајње озбиљно. Нисам се излагао нигде, једино сам одлазио на утакмице и мислим да сам управо на једној добио вирус. Било је то против Металопластике у Шапцу, био сам тада и нервозан, водили смо читаву утакмицу и на крају изгубили. Презнојио сам се, изашао напоље тако мокар, касније смо седели сви заједно и осетио сам да ми није добро. Кренуо сам колима за Београд и схватио да ми је све лошије – почео је Жељко Перкунић причу од које застаје дах.

Тест на корона вирус је дао позитиван резултат.

- Отишао сам одмах на једну приватну клинику на преглед, докторка ми је рекла да су плућа добро, да немам упалу и добио сам терапију. После неколико дана ми је било све лошије, нисам знао шта се дешава. Супруга ме наговорила да урадим скенер и онда смо видели да имам упалу оба плућна крила. Нисам могао да дишем, све ме гушило и моментално сам отишао у болницу.

Резултати су били више него забрињавајући?

- Катастрофални. Крвна слика је била потпуно поремећена, нисам могао да дишем, сатурација је била 26, а ја сам био практично мртав. Кисеоник није помагао и рекли су ми лекари да морају да ме ставе хитно на респиратор. Тада сам тек схватио да сам смртно болестан. До тог момента сам мислио да ћу лако поднети вирус, крупан сам човек, спортиста, али гадно сам се прешао.

Уследили су дуги болнички дани.

– Ставили су ме интезивну негу, поред мене је било још још деветоро људи и некако смо сви дошли у исто време. Слушали смо на телевизији да су респиратори проблем, да је набавка тешка и што је најгоре да мали број људи преживи. Све ми је било јасно...

Перкунић је наставио у даху:

- Пролазило ми је кроз главу како се нисам јавио деци, жени, нисам довршио неке послове, свашта ми је прошло кроз главу мислећи да нећу преживети. Кад су ме уводили у индуковану кому претпоставио сам да ћу да умрем, имао сам јако лоше резултате и на све то кад чујем остале приче, био сам сигуран да нећу преживети. Нисам паничар, увек све окрећем на шалу и волим да се смејем, тако сам рекао свима у соби да се поздравимо.

СМРТ ЈЕ ДОЛАЗИЛА ПО МЕНЕ

После физичких болова дошли су психички проблеми?

- Велики, јер нисам знао шта је стварност, а шта сан. Одмах сам разговарао са психологом, нисам знао шта ми се дешава и кад сам будан, а кад спавам. Рекао ми је да смо сви на респиратору имали исти сан. Поред кревета је висила инфузија на високом сталку, ми смо се држали стално за ту шипку, ја знам да сам нисам желео да је пустим, јер сам видео да неко долази по мене и хоће да ме води. Знао сам да смрт стиже и онда сам све јаче хватао тај сталак, потом чујем да су негде лупила врата и опет скачем и хватам се за шипку, нисам дао да ме воде. Потом сам видео доктора црне пути који је сваки дан долазио код мене и питао ме да ли желим катетер. Кад сам се пробудио питао сам остале лекаре где је тај доктор и сви до једног су ми рекли да он не постоји, да они немају таквог.

Није то било далеко од истине?

- Ставили су ме респиратор, почео сам полако да се губим и наредних девет дана сам био у индукованој коми. Кад сам се пробудио у соби није било никога, чак ни момка рођеног 1992. године који је имао три ћеркице. Није преживео.

Ничега се нисте сећали?

- Не, само су ми рекли да сам био јако агресиван, јер сам мислио да су ме киднаповали. Нисам имао свест да сам у болници, пробудио сам се и видео људе у скафандеру око мене. Нисам знао шта се дешава. Рекли су ми да сам у болници и да имам корону, тврдио сам да нема шансе и да су ме отели. Једноставно сам заборавио све што се дешавало тих девет дана.

Онда је уследио кошмар?

- Халуцинације, нисам знао шта је сан, а шта јава. Видео сам моју супругу као медицинску сестру, деца су била ту, сви моји пријатељи, али нико мени није помагао, него другима. Онда сам био јако љут и агресиван и викао да помогну мени. Разне ствари су ми се привиђале и дуго нисам знао шта је сан. Све је било стварно и потпуно реално.

Да ли је теже било изборити се са физичком или психичким болом?

- Физички прође, имао сам упалу плућа, лежао, декубит на леђима, али сам све издржао. Психички бол је био нешто језив, заиста неописиво. Био сам у великој депресији дуго, нисам могао да функционишем. Као неки паралелни живот. Терао сам све од себе, био сам агресиван, љут, бесан на све.

Перкунић је додао:

- Бројаницу сам имао, тридесет година нисам је скидао и кад сам се пробудио видео сам да је нема, морали су да ми исеку. То је код мене изазвао невероватан бес. Моја супруга као да је знала отишла је у Манастир и купила ми нову. Од тог момента сам се примирио, све ми је било другачије. То не могу да објасним, да ли неко верује или не, то је истина.

После двадесет дана су вас пребацили на оделење?

- Било нас је седамнаест у соби! Сестра је оставила лек поред мене, кренуо сам руком ка сточићу, али нисам могао да га узмем, нисам имао снаге. То ме је јако уплашило јер сам схватио да сам непокретан. Помислио сам да су ми кичму оперисали грешком, свашта ми је прошло кроз главу. Плакао сам од муке.

Опоравак је трајао четири месеца?

- И још увек траје, али онај најтежи да, четири месеца сам био одузет. Био сам код куће, лечио се, мишићи су атрофирали, прикован за кревет, изгубио сам тридесет килограма. Долазили су физиотерапеути, кад сам подигао руку и могао да машем, сви су били срећни. Имао сам и даље кошмаре, трајали су данима, ноћима. Дошао ми је свештеник у кућу и од тог момента су престали сви кошмари које сам имао месецима – завршио је причу Жељко Перкунић, први човек Партизана.

ПАРТИЗАН НАЈВЕЋА ЉУБАВ

Партизан је ваша највећа љубав?

- Дошао је психијатар у једном тренутку и постављао ми разна питања како би видео да ли постоје последице. Једно од питања је било кад сам најсрећнији, а одговорио сам кад победи Партизан. Они су мислили да сам луд, али им је моја жена објаснила да сам изгледа у реду и да је то био потпуно нормалан одговор за мене. Ја највише волим Партизан, па децу, па жену. Многима је одговор чудан, али је такав.

РУКОМЕТ БРЗО ЗАВОЛЕО

Љубав према Партизану вас је довела у рукометни клуб?

- Имам приватни бизнис, бавим се продукцијом, Бог ми је дао да кроз мој посао могу лепо да живим, да имам вишак новца и онда сам давао Партизану. Имао сам фудбалски клуб у Бумбаревом брду, звао се Партизан, нисмо изгубили 54 утакмице, направио сам стадион... Потом сам основао Гробари за Партизан, а онда сам сам почео да улажем у рукометни клуб. Тачније да му помажем и тако је дошло до тога да постанем председник.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

lazar matić
I..., zaštitila te vakcina...? :-)
Partizan je sve
Auuu kakva ljudina. Gromada.
Siget
Jedan je Mitra!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.