EKSKLUZIVNO - Predsednik Partizana: Držao sam se čvrsto za šipku misleći da smrt dolazi po mene

3

Željko Perkunić govori o danima na respiratoru, halucinacijama i teškom oporavku od korone

FOTO: M. Spasojević

Čitava planeta je pre godinu i po dana stala. Korona virus je krenuo da kosi redom, iz zemlje u zemlju, sa kontinenta na kontinent, mnogi su sumnjičavo vrteli glavom, neki tvrdili da virus ne postoji, a onda su ljudi počeli masovno i da umiru.

Situacija se iz dana u dan pogoršavala, stanje je postajalo sve kritičnije, usledio je drugi, pa treći, a onda i četvrti talas. Svaki je bio koban za mnoge. Oni mladi i jaki, zdravi, na početku su lako izlazili na kraj sa simptomom, dok su starije generacije tragično završavale bitku. Kako su meseci prolazili, ova bolest je uhvatila maha i kod mlađe i srednje populacije, bolnice su bile, a red za respirator sve veći.

Ni to nije bilo dovoljno pojedinima da shvate da korona nije izmišljena, a bilo je i onih koji su se osećali jako i zdravo, snažno, misleći da „neće to na njih“.

OBAVEZNA VAKCINACIJA

Da li ste vakcinisani?

- Da! Naravno i to preporučujem svima. Ipak je sve drugačije sa vakcinom. Nećete imati veliki problem, možete na nogama da iznesete virus, a ukoliko nemate vakcinu, zaista je veliki problem. Osetio sam na svojoj koži.

PODRŠKA GROBARA

Dok ste bili u bolnici širom Srbije su na Partizanovim utakmicama bili transparenti podrške?

- Predivan gest mojih Grobara. Za moj rođendan su došli ispred kuće i zapalili baklje, mene su jedva dovukli do prozora da to vidim. Srce mi je bilo puno. Kad sam se probudio iz kome imao sam preko tri hiljade poruka i to je sve bila dobra energija koja mi je pomogla.

Predsednik Partizana Željko Perkunić, snažan čovek od preko dva metra, nikad bolestan i ranjiv, sportista u duši, čuvao se, vodio računa, a onda ga je korona prikovala za bolničku postelju i njegova najveća životna bitka je počela.

- Generalno sam se čuvao, shvatio sam ovu bolest krajnje ozbiljno. Nisam se izlagao nigde, jedino sam odlazio na utakmice i mislim da sam upravo na jednoj dobio virus. Bilo je to protiv Metaloplastike u Šapcu, bio sam tada i nervozan, vodili smo čitavu utakmicu i na kraju izgubili. Preznojio sam se, izašao napolje tako mokar, kasnije smo sedeli svi zajedno i osetio sam da mi nije dobro. Krenuo sam kolima za Beograd i shvatio da mi je sve lošije – počeo je Željko Perkunić priču od koje zastaje dah.

Test na korona virus je dao pozitivan rezultat.

- Otišao sam odmah na jednu privatnu kliniku na pregled, doktorka mi je rekla da su pluća dobro, da nemam upalu i dobio sam terapiju. Posle nekoliko dana mi je bilo sve lošije, nisam znao šta se dešava. Supruga me nagovorila da uradim skener i onda smo videli da imam upalu oba plućna krila. Nisam mogao da dišem, sve me gušilo i momentalno sam otišao u bolnicu.

Rezultati su bili više nego zabrinjavajući?

- Katastrofalni. Krvna slika je bila potpuno poremećena, nisam mogao da dišem, saturacija je bila 26, a ja sam bio praktično mrtav. Kiseonik nije pomagao i rekli su mi lekari da moraju da me stave hitno na respirator. Tada sam tek shvatio da sam smrtno bolestan. Do tog momenta sam mislio da ću lako podneti virus, krupan sam čovek, sportista, ali gadno sam se prešao.

Usledili su dugi bolnički dani.

– Stavili su me intezivnu negu, pored mene je bilo još još devetoro ljudi i nekako smo svi došli u isto vreme. Slušali smo na televiziji da su respiratori problem, da je nabavka teška i što je najgore da mali broj ljudi preživi. Sve mi je bilo jasno...

Perkunić je nastavio u dahu:

- Prolazilo mi je kroz glavu kako se nisam javio deci, ženi, nisam dovršio neke poslove, svašta mi je prošlo kroz glavu misleći da neću preživeti. Kad su me uvodili u indukovanu komu pretpostavio sam da ću da umrem, imao sam jako loše rezultate i na sve to kad čujem ostale priče, bio sam siguran da neću preživeti. Nisam paničar, uvek sve okrećem na šalu i volim da se smejem, tako sam rekao svima u sobi da se pozdravimo.

SMRT JE DOLAZILA PO MENE

Posle fizičkih bolova došli su psihički problemi?

- Veliki, jer nisam znao šta je stvarnost, a šta san. Odmah sam razgovarao sa psihologom, nisam znao šta mi se dešava i kad sam budan, a kad spavam. Rekao mi je da smo svi na respiratoru imali isti san. Pored kreveta je visila infuzija na visokom stalku, mi smo se držali stalno za tu šipku, ja znam da sam nisam želeo da je pustim, jer sam video da neko dolazi po mene i hoće da me vodi. Znao sam da smrt stiže i onda sam sve jače hvatao taj stalak, potom čujem da su negde lupila vrata i opet skačem i hvatam se za šipku, nisam dao da me vode. Potom sam video doktora crne puti koji je svaki dan dolazio kod mene i pitao me da li želim kateter. Kad sam se probudio pitao sam ostale lekare gde je taj doktor i svi do jednog su mi rekli da on ne postoji, da oni nemaju takvog.

Nije to bilo daleko od istine?

- Stavili su me respirator, počeo sam polako da se gubim i narednih devet dana sam bio u indukovanoj komi. Kad sam se probudio u sobi nije bilo nikoga, čak ni momka rođenog 1992. godine koji je imao tri ćerkice. Nije preživeo.

Ničega se niste sećali?

- Ne, samo su mi rekli da sam bio jako agresivan, jer sam mislio da su me kidnapovali. Nisam imao svest da sam u bolnici, probudio sam se i video ljude u skafanderu oko mene. Nisam znao šta se dešava. Rekli su mi da sam u bolnici i da imam koronu, tvrdio sam da nema šanse i da su me oteli. Jednostavno sam zaboravio sve što se dešavalo tih devet dana.

Onda je usledio košmar?

- Halucinacije, nisam znao šta je san, a šta java. Video sam moju suprugu kao medicinsku sestru, deca su bila tu, svi moji prijatelji, ali niko meni nije pomagao, nego drugima. Onda sam bio jako ljut i agresivan i vikao da pomognu meni. Razne stvari su mi se priviđale i dugo nisam znao šta je san. Sve je bilo stvarno i potpuno realno.

Da li je teže bilo izboriti se sa fizičkom ili psihičkim bolom?

- Fizički prođe, imao sam upalu pluća, ležao, dekubit na leđima, ali sam sve izdržao. Psihički bol je bio nešto jeziv, zaista neopisivo. Bio sam u velikoj depresiji dugo, nisam mogao da funkcionišem. Kao neki paralelni život. Terao sam sve od sebe, bio sam agresivan, ljut, besan na sve.

Perkunić je dodao:

- Brojanicu sam imao, trideset godina nisam je skidao i kad sam se probudio video sam da je nema, morali su da mi iseku. To je kod mene izazvao neverovatan bes. Moja supruga kao da je znala otišla je u Manastir i kupila mi novu. Od tog momenta sam se primirio, sve mi je bilo drugačije. To ne mogu da objasnim, da li neko veruje ili ne, to je istina.

Posle dvadeset dana su vas prebacili na odelenje?

- Bilo nas je sedamnaest u sobi! Sestra je ostavila lek pored mene, krenuo sam rukom ka stočiću, ali nisam mogao da ga uzmem, nisam imao snage. To me je jako uplašilo jer sam shvatio da sam nepokretan. Pomislio sam da su mi kičmu operisali greškom, svašta mi je prošlo kroz glavu. Plakao sam od muke.

Oporavak je trajao četiri meseca?

- I još uvek traje, ali onaj najteži da, četiri meseca sam bio oduzet. Bio sam kod kuće, lečio se, mišići su atrofirali, prikovan za krevet, izgubio sam trideset kilograma. Dolazili su fizioterapeuti, kad sam podigao ruku i mogao da mašem, svi su bili srećni. Imao sam i dalje košmare, trajali su danima, noćima. Došao mi je sveštenik u kuću i od tog momenta su prestali svi košmari koje sam imao mesecima – završio je priču Željko Perkunić, prvi čovek Partizana.

PARTIZAN NAJVEĆA LJUBAV

Partizan je vaša najveća ljubav?

- Došao je psihijatar u jednom trenutku i postavljao mi razna pitanja kako bi video da li postoje posledice. Jedno od pitanja je bilo kad sam najsrećniji, a odgovorio sam kad pobedi Partizan. Oni su mislili da sam lud, ali im je moja žena objasnila da sam izgleda u redu i da je to bio potpuno normalan odgovor za mene. Ja najviše volim Partizan, pa decu, pa ženu. Mnogima je odgovor čudan, ali je takav.

RUKOMET BRZO ZAVOLEO

LJubav prema Partizanu vas je dovela u rukometni klub?

- Imam privatni biznis, bavim se produkcijom, Bog mi je dao da kroz moj posao mogu lepo da živim, da imam višak novca i onda sam davao Partizanu. Imao sam fudbalski klub u Bumbarevom brdu, zvao se Partizan, nismo izgubili 54 utakmice, napravio sam stadion... Potom sam osnovao Grobari za Partizan, a onda sam sam počeo da ulažem u rukometni klub. Tačnije da mu pomažem i tako je došlo do toga da postanem predsednik.

Komentari (3)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Siget

Jedan je Mitra!

Odgovori
Partizan je sve

Auuu kakva ljudina. Gromada.

Odgovori
lazar matić

I..., zaštitila te vakcina...? :-)

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru