Шапчанке остале без тренера: Сандра Колаковић поднела оставку

Медицинар је последњих неколико година показао да један клуб више него скромног буџета може да изнедри плејаду младих играчица, буде стандардни члан елитног друштва, успостави систем рада, направи породичну атмосферу. Све то је урадио шабачки клуб и то захваљујући само једној жени – Сандри Колаковић.

Некадашња репрезентативка Југославије је поставила овај клуб на ноге, подигла из пепела, ударила стабилан темељ, а као шлаг на торту стигао је и пласман у финале Купа Србије. Међутим, дан после историјског меча за Шапчанке стигло је и саопштење Колаковићеве, које преносимо у целости.

„Поштовани пријатељи, рукометни радници, колеге, спортисти, пре четири године сам се вратила у свој град Шабац, у матични клуб Медицинар, из љубави према рукомету, граду и клубу, са намером да организационо и квалитативно помогнем напредак клуба.

Уз велики ентузијазам, заједно са председником Радукићем, уз велике напоре, препреке и одрицања, реорганизовали смо млађе категорије, подигли ниво услова за рад и живот у клубу. Стратегија нам је била да што више наших младих играчица, као и талентованих играчица из Србије, заузме место у сениорском тиму.

Многе од њих су врло брзо избориле места и у репрезентативним селекцијама млађих категорија, тако да данас можемо бити поносни на игре (Александре Крстић, Уне Обреновић, Тамаре Којић, Тамаре Глишић, Александре Васић, Тамаре Мандић, Нине Кажић, Лане Мијаиловић) у кадетским и јуниорским селекцијама Србије. Однедавно имамо и сениорског кандидата, Томковић Ану.

За ове успехе су заслужни сви тренери млађих категорија и првога тима, уз капитена Ану Радовић која се вратила рукомету, на наше инсистирање, да би дала пример квалитетом, посвећеношћу и борбеношћу.

Постепено смо желели да градимо тим и клуб и да једног дана заиграмо финале или освојимо трофеј у Србији.

Ове сезоне смо успели у томе. На путу до финала и у самом финалу, упркос поразу, против Јагодине, презентовали смо сав таленат и квалитет наших играчица као и клуба за који смо се толико здушно борили све ове године.

У развоју и животу клуба, па и свих нас који у њему радимо, постоје преломне тачке када треба доносити одређене одлуке на основу предвиђања, околности, осећаја.

Код мене се управо то десило. Из истог разлога из којег сам се вратила у мој Медицинар, из најискреније љубави, сада из њега и одлазим.

Наступиле су околности у којима не могу бити продуктивна као до сада и не осећам да у таквим условима клубу могу да дам допринос какав бих желела и који сам до скора давала. Моја одлука је плод нагомилавања ситуација које су створиле овај мој осећај.

Одлука није исхитрена, није плод љутње или беса. Донела сам је пре поласка у Краљево, а саопштила председнику Радукићу,  сарадницима и играчицама у свлачионици, непосредно после завршетка финалне утакмице Купа Србије. Сигурна сам да ће ми недостајати рад са младим играчицама.

Рукомет је моја љубав, не никако посао и наравно да ће и даље овај диван спорт бити присутан у мом животу. Захваљујем се свима у клубу, играчицама, колегама, нашим навијачима, новинарима, као и свима са којим сам сарађивала у протекле дивне четири године.

Играчицама и Медицинару желим све најбоље у даљем спортском и животном развоју и увек ће бити на посебном месту у мом срцу“