Почетна / Рукомет / Супер лига

Касим Каменица, нови тренер Војводине: И после свега остао Југословен!

Живели смо у земљи, светској спортској велесили, и част је било радити у њој. Нисмо имали хонораре ни премије – рекао је Касим Каменица
ФОТО: Архива Журнала

Судбина је тако сложила, да на некадашњи Дан Армије (ЈНА), 22. децембра, Касим Каменица, буде промовисан у новог тренера Војводине.

У Србији, јединој републици бивше Југославије где се још није домогао шампионских ловорика.

Гораждак, коме су бркови, лепа одела, темпераменто вођење утакмица, а ван терена осмех, део имиџа, се тако у 64. години нашао у мисији коју није завршио пре четвртвека радећи у Партизану.

Oд оних je саговорника који не кажу ни превише ни премало, већ таман колико треба, а да истовремено ту буде све.

Компјутерски презизно се сећао детаља из богате каријере. А, почели смо, од омладинског светског злата из Ријеке пре тридесет година, почеткa Касимовог успона на тренерском путу, и тад је био децембар...

Морам да признам да сам био мало љубоморан, понела ме и носталгија, кошаркаши и фудбалери су обележили годишњице својих титула, а ми наш 13. децембар нисмо. У тој години омладинци Југославије освојили су четири златне медаље, фудбалери, кошаркаши и ми светске, а ватерполисти европску – објашњава Каменица који се тог датума сетио кроз статус на Фејсбуку.

Мода као начин размишљања

Увек је обучен по последњој моди, било да су одела у питању или мало лежернији стил:

У питању је начин размишљања. Професионалац сам, то је поштовање клуба, играча, треба бити пример. Као и што сам увек обријан. Сам себи бирам модне детаље, едукујем се.

Били су то плодоносни дани тренерске каријере:

Живели смо у земљи, светској спортској велесили, и част је било радити у њој. Нисмо имали хонораре ни премије. Само моје постављење за тренера омладинске репрезентације било је велико признање, имао сам 33, 34 године, а врло брзо сам постао и тренер А репрезентације у тандему са покојним Јездом Станковићем. Сигурно је да је то злато у Ријеци обележило моју каријеру, све утакмице су преношене на телевизији, имали смо добар медијски третман.

Тренерски успон наставио је у Загребу, кога је из Друге лиге, довео до шампионске круне:

Сви су били изненађени када сам из Пелистера, који је био други у Првој лиги, отишао у друголигаша. Сматрали су да сам деградирао. А, ја сам осетио да могу са младом екипом да направим нешто. Суверено смо обезбедили улазак у Прву лигу, и у одмах у првој години стигли до титуле, а југословенска лига је тада била једна од најјачих. Скинули смо Металопластику са трона, пре тога седам година неприкосновену. Тако је утабаен пут, формиран тим који ће касније освојити два Купа шампиона,`92. и `93.

Брковe дао за полуфинале Лиге шампиона

Бркови су му, каже, одувек део имиџа:

Некада су били црни и бујни, сада мали и седи, сходно времену. Тако је од играчких дана, стриц ми је носио бркове па сам ја наставио.

Још један рукометни бркајлија, Хајнер Брант, је 2007. после освајања светске титуле на домаћем терену обријао своје. А, Камени је то учинио четири године раније:

Јесам, пре реванша четвртфинала Лиге шампииона 2003, Кил – Пруле. Прву утакмицу у Љубљани смо водили четири разлике, на крају је било нерешено. Толико сам био убеђен у пролаз да сам се са директором хале Тиволи опкладио у 5.000 марака и лишавање мојих бркова. Добили смо два разлике и прошли у полуфинале...

Са једним излетом у Турску, Каменица је цео тренерски век на просторима бивше Југославије.

Наши играчи имају посебну жицу за колективне спортове, а ја уживам у развоју младих играча, као и томе што могу да коминицирам на језику који сви они разумеју и тако ће остати до краја каријере.

Некада делује жестоко, темпераментно крај аут линије, као припадник старе школе држи до дисциплине, реда и поретка:

Предан сам послу, волим тренерски позив, уживам у њему, захтеван сам и тражим да сви око мене то исто тако схватају, па некад умем да будем „чвршћи“ у комуникацији. Са годинама постајем еластичнији. Нисам никада имао негативних искустава са играчима, јер важно је и водити рачуна да се не дира у достојанство личности. Ту је некад потребно мало и слалома... Имам контролу, никада не пређем границу, о томе ваљда говори и податак да имам најмање црвених картона, за десетак година можда један. Треба знати кад повући ручну...

Рекет увек у гепеку

Кад није у рукомету, радо је на тениском терену:

То ми је најдражи и најпрактичнији спорт за рекреацију. Увек у гепеку им места за рекет. Ту се испразним. А, где год је терен ту је и такмичарски дух присутан. Највеће ривалство на тениском терену датира још од `91. са доскорашњим чланом Управног одбора РС Србије, Драганом Менићанином. Знамо се од Загреба, а не мало пута ми није било тешко да седнем у кола из Љубљане дођем само да одиграмо меч. Волим и пливање, сауну. Трудим се да све некако упакујем, то ми је релаксација и регенрација како бих на терену мога ода владам собом.

У Србију се вратио да заврши посао, који није са Партизаном, почетком деведесетих.

Са црно-белима сам био близу подвига попут оног са Загребом, јер смо прве године по уласку у Лигу играли финале плеј-офа, у полуфиналу избацили тада јаку Звезду. Замало нам је измакла титула, у трећој утакмици је било 17:15 за Пролетер, на 16:15 напад им је трајао четири и по минута... Добро се сећам да ме је после тога на стадиону срео покојни Чичановић и казао да смо изгубили због наших глупих правила.

Већ на промоцији у новом клубу јасно је исказао жељу да на Сланој бари настави шампионску ниску:

Спреман сам на тај изазов и имам много мотива, било је можда неких промашаја у селекцији тима, али радује ме да је директор Јевтић свестан чињенице да ће Војводина имати конкуренте у Динаму, Железничару и Црвеној звезди и пут до титуле неће бити лак.

Док и званично не почне 10. јануара рад у Војводини, на том путу од Горажда до Новог Сада издвојио би:

Тренер сам постао у Борцу из Урошевца, где сам од `76. до 80. био голман, а после две године у Железничару и Кристалу из Зајечара, се поново вратио. Имао сам 28-29 година, када ми је управа понудила да будем тренер голмана. У Гњилану сам пронашао једног момка, Драгана Лалета Младеновића, касније члана Црвене звезде, потом и интернационалца у Француској, почео сам да га форсирам, а сам сам теже улазио у форму. Како сам истрајао у томе да форсирам Лалета као голмана, тако сам полако завршио играчку каријеру. Касније сам отишао у Пелистер, био други тренер, а када је отишао Вук Рогановић добио сам шансу да само стално радим. Изборили со се за место у Лиги у чувеној мајсторици на Бањици против Партизана из Бјеловара, а касније сам добио и омладинску репрезентацију и ушао у орбиту.

Какав деда, такав унук

Каменичин десетогодишњи унук се наравно на деду дао на рукомет:

Да, и он је голман. Син има сада бИзнис у Љубљани, и он је био голман, деценију у првој словеначкој лиги. Користим свако време да будем са унуком, та љубав је врло специфична – каже Каменица.

Тада су, истиче Каменица, тренери били све чланови минхенске златне генерације, Покрајац, Арсланагић, Чиле Мишковић...

Нисам припадао ни једној тој трофејној генерацији, па је за мене била још већа част што сам у таквом друштву. Због сукоба са Јездом Станковићем нисам отишао на Светско првенство у Чехословачкој. Мислим да ми је то велика грешка у каријери. Била је то прилика да у 36. години водим екипу у којој су играчи попут Вујовића, Башића, Исаковића, Вуковића... Бранили су титулу освојену у Швајцарској четири године раније...

Ипак, кључан моменат у каријери темпераментног стручњака је распад велике Југолсавије:

Остао сам без земље. У Босни, одакле сам, је био рат, У Хрватској су ми замерали што сам `91. радио у Партизану, у Београду што сам Босанац тако да сам неколико година тражио себе. Каријера је била у застоју. Уз смрт родитеља био је то најтежи период у животу. Осећао сам се Југословеном, наднационално,  да припадам тој држави, чак сам одбио био и врло добру понуду Есена... Али, све се окренуло... После је уследила рехабилитација, са селекцијом Босне и Херцеговине...

Почетком новог миленијума поново је са Прулеом и Цељем у Словенији доживео звездане тренутке каријере, титуле, полуфинале Лиге шампиона, а где на крају припада каже:

Свуда по мало. Породица ми је у Љубљани, а често одем и у Горажде, недалеко од града имам и викендицу. Користим свако време да одем, вуче ме срце где сам рођен, али сам и даље остао Југословен...

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

marsal
kasim kasa pravi dasa vosi nasoj nema spasa
ЈАНКО
Старац Фочо од стотину љета, будућност српског рукомета.
DO DNA
Biće Jugosloven do poslednjeg isplaćenog dinara.
NS
Došao je jer nije imao bolju ponudu. A gle čuda, profesionalci rade za lovu. :)
NSSTARS
Marko, pozdrav. Role sa hokeja
Прикажи још одговора
007
svaka čast ,,trebalo je posle drugog svetskog rata ukinuti republike i da svi budemo JUGOSLOVENI srpskog,crnogorskog,hrvatskog,slovenačkog,makedonskog tj. južno SLOVENSKOG POREKLA ko što to lepo ime govori ..tako da niko ne bi ni pokušao da se odvoji kao što je u SAD , jer kakvi su takvi, bar su se opametili za sebe posle građanskog rata sredinom devetnaestog veka dok nama sto ratova u zadnjih 100 godina nije bilo dovoljno da postanemo normalni ljudi ,
osmeh
Puno srece na novom poslu!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.