Од извештача Журнала из Дубаија: Војин Величковић
Хорор је почео у осмини финала Аустралијског опена, тада осми тенисер света играо је против Шпанца Алмагра, али меч није завршио.
Само две недеље раније освојио је титулу у Ченају, био у топ тену, на путу ка још ужем светском врху. Имао је 28 година, најбоље време је тек било пред њим. Ко је тада могао да помисли шта га све чека.
Данас Јанко по ко зна који пут опет покушава да се врати на терен. Пре две године је деловало да ће успети, после само неколико месеци се спустио до 55. позиције освојивши четири челинџера у кратком року.
Али повреде нису опраштале. Од Ју-Ес опена у септембру 2017. до овог јануара није одиграо ниједан меч. Протеклих неколико дана је био у Дубаију поново на истом задатку. Одакле вам снага за толико почетака и повратака?
– Увек мислим да је најлакше одустати. Генерално, велики број људи и у спорту и у животу не остваре оно што желе јер је много лакше дићи руке. Моје веровање је да је тениска каријера јако кратка, да је живот јако кратак да би се одустајало због било чега. Имаћу толико времена, 30 и више година, пре него што одем у пензију, да радим многе друге ствари, али имам још једну, две, три, четири или пет година да покушавам да се вратим на терен. Тако сам и играо тенис, гледао да се борим до последњег поена. Лакше после живиш са самим собом. Ако се предаш, лакше је у том тренутку, али се после у себи осећаш јадно ако ниси дао све од себе.
Да ли си сте сада здрави?
– Лево колено иде горе-доле, у неким данима је добро, а током неких много боли. Не могу да кажем да сам 100 одсто здрав, али могу да играм. Оно што је Надал рекао је најбољи опис, прошло је то време када смо могли да кажемо да смо скроз здрави. Тога више нема. Али иако је бол у десној нози присутан, могу да играм са њим.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.